Kako da južne članice evrozone vrate svoje dugove? Izlaskom Nemačke iz evrozone, tvrdi Patrik Čovanek, spoljno-politički komentator u Foreign Policy.
Nemački rast trgovinskog suficita je ključna sila koja stoji iza ekonomskih nedaća Evrope, a mogući izlazak Berlina iz evrozone bi pomogao rebalansu kako evropske i tako i globalne ekonomije. Kako ponovo uspostaviti ovu ekonomsku ravnotežu, upitao se Čovanek.
Pokušavajući da barem donekle rasvetli problem, Čovanek je razvio svoje teze na idejama Dejvida Rikarda, ekonomiste iz devetnaestog veka, kako bi utvrdio da se evropski trgovinski debalans mora smanjiti povećanjem nemačke domaće tražnje – i stoga i njenog zaduživanja. Istorijski gledano, višak prihoda i suficit Nemačke bio je,u vidu pozajmica, vraćan nazad ka njenim evropskim susedima, što je dovelo do trenutne krize duga u Evropi.
Teško je tvrditi i suditi da li je višak nemačke štednje – za koji su se njene banke tako često i žustro borile kako bi ga upotrebile – bio tokom proteklih godina i decenija dobro ulagan. Umesto toga, Nemcima je pružena iluzija prosperiteta, trgujući svojim profitom nastalim u realnom sektoru proizvodnje, da bi zauzvrat od svojih suseda dobili “svečano obećanje” – u vidu nekog dokumenta, sporazuma itd tipa “Potvrdili smo da vam dugujemo”… jednom rečju, Nemačka je svoj realan profit pretvarala u pozajmice drugim EU članicama, samo na nekom potpisanom papiru ustanovljavajući nečije dugove… koji možda nikada neće biti vraćeni.
U normalnim okolnostima, kursne razlike bi smanjile jaz i to kroz povećanje konkurentnosti nemačkih trgovinskih partnera. Ali, fiksne stope evrozone ne dozvoljavaju ovaj mehanizam ponovnih finansijsko-monetarnih prilagođavanja. EU članice koje se nalaze u toj dužničkoj zoni primorane su da se kreću “zaključanim koracima”, veoma teško napredujući i neprestano posrćući, a sve to naporedo s nemačkom ekonomijom koja je doslovce brzi voz kojeg je nemoguće dostići – tako da se trgovinski debalans ovih dužničkih zemalja može redukovati jedino smanjenjem potražnje za nemačkom robom koju ostale članice od nje uvoze. Ovo zahteva pad ukupne tražnje potrošača. Južne članice evrozone smanjile su svoje deficite s Nemačkom, ali po veliku cenu i na uštrb njihovog daljeg ekonomskog rasta.
Po Čovaneku, ne radi se o tome da sada i ostale EU ekonomije treba da postanu poput Nemačke, već je suština problema u preispitivanju: šta da Nemačka čini s viškom svojih sredstava?
Enormne uštede i ogroman suficit su već tamo, leže u Nemačkoj; samo je pitanje gde bi ga sve trebalo raspodeliti – u vidu daljih pozajmica. Pozajmljivanje drugima, ponovo i ispočetka, mogući je ključ evropskog ekonomskog oporavka. Stoga bi bilo bolje da Nemačka (opet) obezbedi da stranci tj. građani ostalih EU država ponovo postanu u mogućnosti da kupuju stvari koje sada sebi ne mogu priuštiti. Nemačka bi trebalo da ponovo upumpava novac ka svojim partnerima na jugu Evrope.
Nemački izlazak iz evra bi, stoga, pružio-povratio konkurentsku prednost dužničkih EU zemalja, povećavajući njeno domaće zaduživanje i tako omogućavajući da se suficit potroši kod kuće. To bi rasteretilo ostatak EU, a i globalno, od daljih pritisaka, s obzirom da se Nemačka uglavnom oslanja na američko tržište – nalazeći poslednje utočište kod najvećeg svetskog potrošača. Sada, izuzev Sjedinjenih Država, Nemci bi trebalo da povedu daleko više brige za svoje evropske partnere – koji bi trebalo da uzmu mnogo više učešća u nemačkom platno-trgovinskom bilansu. U skorašnjoj prošlosti je upravo ova nemačka neravnoteža, vezana za njena uvozno-izvozna partnerstva, takođe vodila ka daljim dugovima u koje su zapadale ostale, ne tako moćne EU članice.
A ova situacija je, isto tako, izrodila strahovanja da ovi dugovi možda nikada i neće biti vraćeni.