Deflacija, najveći izazov za centralne banke

Deflacija se u ovom trenutku pojavila kao egzistencijalni problem svih centralnih banaka. Uvek “zla” inflacija i, kako se dosad po inerciji verovalo, “nestašna i poprilično bezazlena” deflacija, sada razotkrivaju svoje prave efekte. Ispostavilo se da lečenje ekonomije od deflacije predstavlja duži i daleko mukotrpniji posao od rešavanja inflatornih problema, piše za FT Stiven King, glavni globalni ekonomista u HSBC i autor knjige “Kad Novca ponestane”
00

Tokom 70-tih godina prošlog stoleća, čak i najbolje, najefikasnije i najkredibilnije centralne banke borile su se da ukrote inflaciju. Danas, čak i najbolje, najkredibilnije centralne banke teško da mogu izbeći deflaciju.

Teorija kaže da je tokom 70-ih centralna banka uvek mogla podići kamatne stope u dovoljnoj meri da bi, na taj način, svoju lokalnu ekonomiju izolovala od pošasti globalne inflacije. Čvršća monetarna politika pogurala bi valutni kurs naviše, čime se osiguravalo da veliki porast cena inostrane robe ne bude preveden u velika povećanja domaćih cena.

04Pa ipak, nije bilo centralne banke koja je uspela da postigne takav ishod. Čak i one koji su isposlovale velika povećanja kursnih stopa – posebno Bundesbanka i Švajcarska nacionalna banka – pa su, u krajnjem ishodu, one i dalje završavale znatno višim stopama inflacije nego što bi to bilo prihvatljivo danas. Centralne banke su shvatile kako nisu u stanju da tako lako postignu nisku inflaciju, jer je domicilno stanovništvo pravilno prepoznalo da njihove centralne banke nisu ni svemoćne a ni potpuno nezavisne od političkih procesa. Svaki narod je otkrio da je veliki udeo u njihovoj inflaciji proizašao iz “inostranih dešavanja”, tj. da je uvezeno, van kontrole i uticaja centralne banke na svojoj teritoriji.

Jedini način da se suzbije inflacija bio je u pristanku na razdiranje sopstvene ekonomije kroz visoke kamatne stope i izuzetno jak valutni kurs. Da bi se to učinilo, bio je potreban ogroman pomak u postizanju političkog konsenzusa. Taj pomak je početkom 80-ih konačno uspostavljen u Britaniji i SAD, što je dovelo do raskorenjivanja nekadašnjih industrijskih uporišta.

Zahvaljujući uticaju monetarizma, makroekonomska politika je sada bila usmerena na kontrolu inflacije, a ne na smanjenje nezaposlenosti. Distributivni troškovi bili su ekstremno bolni: nezaposlenost je rasla, firme su propadale a proizvodna industrija doživela je krah. Čak i tako, bile su potrebne godine pre nego što su političari uspeli da inflaciju svedu na stopu u skladu sa današnjim ciljevima centralnih banaka. Nije pomoglo ni to što je, uz stalne spekulacije vezane za politiku potpunog zaokreta, ambicija za postizanje kontrole nad inflacijom stalno dolazila pod sumnju.

Pomaknimo sada ovaj argument unatrag, “u rikverc”: Ako je već bilo gotovo sasvim nemoguće izbeći neželjene efekte inflacije tokom 70-tih, zbog čega bi danas trebalo da bude lakše izbeći deflaciju?

03

Postoje dve neposredne sličnosti. Prvo, tu je problem ”zabijanja glave u pesak”. Čak i onda kada postoji mogućnost od pojave deflacije, nema te centralne banke koja smatra kako je održiva deflacija prihvatljiva: kao što je bilo i s nekadašnjom inflacijom tokom ranih 70-ih, poricanje da problem postoji je prva odbrana onih koji ne vole da se previše sekiraju. Drugo, postoji onaj rizik od stava tipa”pa šta?”: Dosta ekonomista rado tvrdi da, čak i ako deflacija zaživi, ona nije previše važna jer bi to verovatno bila takozvana “dobra deflacija”, povezana s padom cena goriva ili talasom produktivnosti, od kojih bi oba faktora obarala cene u odnosu na plate i profit i, stoga, ojačale realne prihode.

Prognozeri su, u međuvremenu, uglavnom ignorisali mogućnost deflacije, verujući da centralne banke imaju i nameru a i mogućnosti da postignu stope inflacije koje su zacrtali. Ipak, u godinama nakon finansijske krize, i uprkos ogromnim količinama kvantitativnih popuštanja, tj labavijoj monetarnoj politici, inflacija nastavlja da klizi nadole. Ipak, okriviti za to niže cene robe nije dovoljno: inflacija je padala dobrano ispod ciljane stope i to mnogo pre skorašnjeg pada cena nafte. A nije dovoljno ni kriviti ciklične slabosti: kako u SAD tako i Velikoj Britaniji, stopa nezaposlenosti bila je daleko niža od očekivane, ali je rast plata ostao znatno suspregnut. FED se nada pristojnom ubrzanju rasta plata, ali, do danas, stopa ovog rasta nije odgovorila na monetarne podsticaje.

Zauzdavanje deflacije kroz monetarnu politiku već će samo po sebi verovatno biti mnogo teže nego suzbijanje inflacije. Kamatne stope mogu rasti nebu pod oblake, ako to bude potrebno. Međutim, one mogu pasti samo na nulu – ili da marginalno negativnog nivoa – zahvaljujući postojanju gotovine. Kvantitativno popuštanje, u međuvremenu, može povećati cene imovine, sniziti kursne stope i smanjiti rizik od neposrednog finansijskog urušavanja; ali, do danas, nije se uistinu i uspelo u sprečavanju kretanja u smeru koji vodi sveopštem padu cena.

01

Sa tako malo kreatora politika koji deflatornu pretnju uzimaju kao posebno ozbiljan problem – i sa tako mnogo onih koji su uvereni da ekonomski oporavak leži tu, iza ugla – postoji rizik da i dalje tonemo u živo blato deflacije, sve dublje, i to zahvaljujući slabom monetarnom rastu, visokim nivoima duga i upornom i žilavom smanjenju zaduženosti. Ukoliko se nedavni deflatorni trendovi nastave – što je vrlo verovatno s obzirom da banke u krug igraju igru prenošenja rizika deflacije u tuđe dvorište, kroz devalvaciju sopstvenih valuta – kreatori ekonomskih politika mogu se suočiti s egzistencijalnom krizom jednako velikom kao što je u prošlosti bila inflatorna kriza iz 70-tih.

Potrebna nam je još jedna “idejna revolucija”. Njena priroda, međutim, zavisiće od politike, a ne ekonomije. Da li će nacije okrenuti leđa globalizaciji, okrivljujući za odsustvo rasta svojih plata jeftine proizvođače koji postoje “na nekom drugom mestu” u svetu? Da li će fiskalna politika doživeti svoj povratak, sa državnim nivoima duga koji se više ne posmatra kao ograničenje za kejnzijanski tip fiskalnih podsticaja? Da li će biti oproštaja dugova, prebacivanja tereta prilagođavanja od dužnika ka poveriocima? Da li će se na kraju evrozona raspasti, dok se, istovremeno, deflacija nikad žilavije ukorenjuje? Hoće li se države usuditi da pokrenu monetarne “helikoptere”, u stvari dozvoljavajući ministarstvima finansija da nametnu fiskalnu dominaciju nad sve umrtvljenijim centralnim bankama? Ili, da li će, recimo, starije stanovništvo rado prihvatiti potpunu deflaciju, zasnovanu na tome da starijim “štedišama” ide dobro a na štetu i na račun mlađih “dužnika”?

Rešiti se deflacije že biti teško. A odlučiti o tome ko će u društvu platiti ceh za to i podneti štetu biće još veći izazov.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s