Kada je sve oko nas osmišljeno i dizajnirano tako da bude “nemoguće prosto”, sve to nas koči u razmišljanju i uskraćuje nas za ispunjenost i zadovoljstvo koji potiču iz majstorstva. Za Gardijan piše Brajan Miler.

(I dok prodaja digitalnih kamera opada, staromodni foto aparati doživljavaju lep uspon. Foto: Jordi Boixareu/Alamy/Gardijan)

Volim svoj foto-aparat. Volim ga, čak i kad s njim gotovo mesec dana pravim užasne slike. Volim ga, iako moram da podešavam otvor blende, brinem se o dubini i perspektivi i nerviram porodicu dok ga uy yujanje premotavam škljocajući metalnim prekidačem. Volim ga zato što me tera da razmišljam: o svetlu, boji, kompoziciji. S njim pravim manje slika nego mojim mobilnim, ali su one daleko bolje. I u toj ljubavi prema “običnom” foto-aparatu nisam usamljen. I dok prodaja “point and shoot” tehnologije i dalje opada, tržište ovim nezgodnim “starinskim” kamerama veoma lepo raste.

Živimo u svetu gde je gotovo sve dizajnirano da bude što jednostavnije. Kada radim s dizajnerima, često nailazim na jednu vrstu religioznog uverenja koje se svodi na mantru: ne teraj me da razmišljam. Lepuškasti i uglancani veb dizajn nas drži u nekoj vrsti otupljujućeg transa, u kojem, dok traje, kupujemo stvari na Amazonu ili kačimo fotografije na Fejsbuk, bez obaveze da zastanemo i promislimo šta to, zapravo, činimo. Iako je ovo je super za trgovce, takođe je dobro i za prevarante. Fišing skemovi oslanjaju se na naše stanje mentalnog transa: molim ponovo postavite lozinku. Pratite ovaj link. Unesite svoju lozinku. Hvala. Kliknite, kliknite, kliknite… UPS.

Nešto slično se desilo i s vožnjom automobila. Moguće je da se kotrljate drumom brzinom od 50 kilometara na sat, bez ikakvog razmišljanja – sve dok ne bude prekasno. Upravo je to bio cilj jedne od najuspešnije osmišljenih kampanja za bezbednost u saobraćaju poslednjih godina. Pokret za Zajednički Prostor, kojeg u urbanim prometnim sredinama podjednako dele vozači i pešaci, zalaže se za uklanjanje saobraćajnih demarkacija, s nadom da će izostanak saobraćajnih “olakšica” trgnutii vozače iz njihove opasne uspavanosti i nagnati ih da u tim zonama uključe mozak i voze daleko pažljivije. Ova ”dvosmislenost” koja se vraća u upotrebu puteva je iskušenje kako za pešake tako i za vozače. U Južnom Kensingtonu je uklonjena kompletna ulična signalizacija kao i prelazi, koje su odmenila “dvoznačna” tj. “neodređena područja”, u kojima nije jasno ko ima prvenstvo prolaza. Vozači i pešaci trgli su se iz svoje uspavanosti i inertnosti, automobili su usporili a pešaci postali obazriviji… rezulat: stopa nesreća opala je za 43%. Iako ova ideja Hansa Mondermana ima svoje pobornike i protivnike, ona  gotovo četvrt veka uspešno funkcioniše.

Teškoće se ne javljaju samo u bezbednosti saobraćaja. Težina zadatka doprinosi da naši životi i poslovi imaju više smisla. U zapaženoj knjizi Dena Pinka “Drive”, autor tvrdi da ljude motivišu autonomija, postizanje majstorstva i svrha onoga čime se bave. Kada smo stvari dizajnirali tako da budu jednostavne, time smo sebi uskratili unutrašnju ispunjenost i zadovoljstvo koji proističu iz virtuoznosti, to jest ovladavanja veštinom rukovanja.

Jednom sam radio s kompanijom na razvoju softvera koji je bankama ukazivao na potencijalne rizike njihovih globalnih ulaganja. U to vreme, šefovi na ovim pozicijama procenjivali su rizike koristeći uheftane gomile listinga, analiza, statistika, papira i tabela, sve to “promišljajući” prilično nasumično. Njihov pogled na svet je bio parcijalan, pristrasan, manjkav i zastareo. Odmah smo napravili softver, jednostavan, pregledan, praktičan i prelep. Zašto je, ipak, softver bio odbijen? Zato što je ovaj program oduzeo zadacima svu težinu. Sa našim softverom bi i idiot mogao biti šef rodeljenja za rizična ulaganja svake globalne investicione banke. Ali, softver niko nije kupio, a banke su nastavile da mere i ustanovljavaju rizike na teži način i – tako je 2008. propala svetska ekonomija. Ponekad, kad pomislim da smo iznašli način da nam “ono što je teže” bude od koristi, shvatim da je naš softver možda, ipak imao moć da nas poštedi čitave decenije siromaštva. Težina baratanja ne obezbeđuje uvek i bolji ishod.

Međutim, ponekad se više isplati ono što je teže. Ako gledate berzanskog trgovca ili filmskog montažera, primetićete da i jedni i drugi teže da koriste “prečice” pri obavljanju posla: pritiskaju nekoliko tastera istovremeno, popularno nazvani “akordima”, tj “slagalice”. To je kombinacija tastera kao što su npr. Shift-Alt-command-V, koji uspečno odmenjuje posezanje za mišem i traženje adekvatnog taba “copy-paste” koji će odraditi isto to… mada sporije nego pritiskanjem “akorda”. Dizajneri ponekad tiho govore o “majci svih izuma”, kada je Dag Englebart pre skoro pola veka predstavio svoje otkriće kompjuterskog miša. Ali, miš je samo jedna među novim tehnologijama prikazanim Tog Dana 1968. godine u Bruks Holu u San Francisku. Sam Daglas ‘Dag’ Englebart, koji je izumeo miša, smatrao je kako je njegovo korišćenje gubljenje vremena, jer je korisnik primoran da pomera ruku od tastature do miša i nazad. Dakle, njegov tim je osmislio i tastaturu s pet dirki, gde se pritiskanjem “akorda” istovremeno pišu reči, briše i kopira. Na kraju je miš trijumfovao, jer su proizvođači računara verovali da samo tvrdokorni programeri imaju strpljenja za učenje kombinacija tastera tj. “akorda”. Da su prozvođači imali samo malo više vere u našu želju da ovladamo stvarima, možda bi piscima i programerima uštedeli dragoceno vreme i uskratili im bolove u rukama usled rukovanja mišem.

Ne kažem da sve treba dizajnirati tako da bude teško za korišćenje. Toaleti imaju savršeno dobar korisnički interfejs, osim, naravno, u Japanu (uzgred, zašto japanski toalet ima daljinski upravljač? Gde biste drugde bili u trenutku kad ih ispirate?). Ovo je jedno od mirakula modernog doba: da možemo odmah početi s baratanjem izuzetno moćnim instrumentima i tehnikom, čak i bez čak prethodnog čitanja uputstva. Međutim, ponekad dizajneri imaju obavezu da nas nagnaju da razmišljanje o toj moći. Jer, kada to budemo činili – kada opet budemo počeli da razmišljamo dok koristimo tehnologiju – te ćemo stvarčice koristiti bolje, a u njima uživati više.