Danilo Kiš – život, emigrantski putopis

Tri sećanja na Danila Kiša

Ove godine, na 80. godišnjicu rođenja Danila Kiša, Radio Slobodna Evropa objavila je tri teksta, tri lična sećanja na velikog pisca. Tekstove su napisali slikarka Jelena Trpković, književnik Filip David, Kišov dugogodišnji prijatelj i književnik Predrag Čudić.

„DUBROVNIK – ŽUPSKA 5

00

– Mala, ti mora da si kćerka oficira, rekao mi je Danilo prilikom upoznavanja. -Kako znate, pitala sam, a on se smejao mojoj iznenađenosti i namigivao Milanu. I Mira* se smejala i sve je bilo svečano osunčano. Bilo je leto, bio je avgust 1976. teraca Hotela Argentina, cvrčci su svrdlali, more se caklilo. Sedeli smo uz ogradu terace ispod bora koji se presamitio preko ograde i nastavio rast u pravcu mora. Kasno popodne blistavog dana kada sam doletela u Dubrovnik da kao kuma u Dubrovačkoj općini venčam prijatelje. I kada sam upoznala Milana Milišića** koji je bio kum.

Mnogo godina kasnije, nije više bilo Danila, nije više bilo Milana, sedela sam često sama za istim stolom, ispod istog krivog bora. Bilo je pusto.

Bio je rat.

Ništa nije bilo isto.

Volela sam da kuvam za Danila. Kad leti mine vrućina, predveče, bile su svetkovine na teraci kuću u Župskoj 5 u Dubrovniku gde smo Milan i ja živeli. Danilo je jeo brzo i nervozno, ali, za kratko. Rekla sam: ako kuvam, to, dva sata, toliko ima da se, to, jede. Nastao je preokret. Milan i Danilo su komentarisali svaki zalogaj, mrmljali -mmmmmmmmi hvalili, hvalili kako je ovo dobro, kako je ovo ukusno, mmmmmmmmm. Pravili su predstavu i smešne pokrete i grimase. A bilo je svakakvih delicija. Školjki i ribe, Pelješkog vina. Danilo je voleo kada spremamo sardele na ribarski , sardele se malo obrišu smokvinim listom, posole krupnom morskom solju i stave na snop suvog pruća od loze koji se zapali i plane u trenu. Uživali smo u tom ritualu.

03

Večere su se završavale kasno, kasno u noć, a noći su leti kratke. Često bi ćuk prestao da se javlja, i nastala tišina pred zoru. Na stolu i pored stola su bile gomile rečnika i knjiga. Posle večere bi krenuo razgovor o literaturi. Reči su se proveravale, tumačile, tekstovi čitali, poezija čitala naglas i analizirala. – Mala, donesi mi Lazu Kostića, rekao bi mi Danilo u neko doba i čitao Santa Marija de la salute. Ustao bi i krenuo da čita svečanim glasom, naglašavajuću svaku reč, uživao u svakom stihu. Danilo bi čitao, a mi bismo drhturili od lepote. I svaki put, nakon zadnjeg stiha, bacio bi elegantnim pokretom, teatralnim, knjigu “preko ruke”, gestom koji je govorio: ovo je poezija.

U to vreme sakupljala sam knjige o Titu. Knjige sa užasnim ilustracijama i još gorim pesmama. Pesma Manojla Gavrilovića, iz jedne od tih zbirki, Tito i devojčice je imala posebno mesto na našim večerama. Danilo je čitao svaki put, i uvek je analizirao ispočetka. Posebno ga je zabavljao početak pesme u kojoj….preko žica jezdi Tito s četom devojčica. Bile su salve smeha za stolom..

Jedne večeri pročitala sam moju verziju Milišićeve pesme Volele su me dve sestre, skupa. Moja verzija se zvala Volela su me dva brata skupa. Mislila sam da ću da razveselim Danila i Milana. Oni su se – naljutili. A kada sam rekla da ću poslati Književnim novinama da objave moju verziju Danilo mi je rekao – Ti kao svaki diletant, čim nešto napišeš, hoćeš da objaviš. O razlozima svoje ljutnje nisu hteli ni da razgovaraju. Pascal i ja smo se smejale.

Jedne večeri se poveo razgovor o slikaru koji je tada vladao jugoslovenskom likovnom scenom i tržištem. Danilo je govorio o njemu kao o dobrom slikaru, ja se nisam složila i rekla da je to samo dobra ilustracija i da on kao većina pisaca ne zna da odvoji jedno od drugog. Pobesneo je. Tada je počela naša rasprava koja je trajala dugo. Posle mnogo vremena rekao mi je – Mala, bila si u pravu. Bila sam ponosna.

08

Danilo je imao strah od pasa i strah od dubine. Pričao nam je da se kao dečak davio i da nikada nije uspeo taj strah da savlada. Plivali smo zajedno u moru, na plaži Hotela Argentina, ispod Ville Šeherezade, bili smu oprezni da Danilu ne priđemo s leđa ili preblizu, da se ne uplaši. Milan, Pascal i ja smo se “fundavali”, stanemo, u moru, jedan na ramena drugog i što jače ga odgurnemo u dubinu. Danilo se užasavao “fundavanja” i sa strane posmatrao. Ipak, jednog dana je rekao: – Hoću i ja. Paskal ga je “fundavala” a on je bio ponosan što je pobedio strah.

Milan i ja smo imali psa Čobija, velikog šarplaninca. Danilo ga je obilazio u velikom luku. Ali, vremenom, taj luk je bio sve manji i manji i dozvolio je Čobiju da ga onjuši.

Držala sam psa, Danilo mu je polako prišao, Čobi ga je površno ponjušio, okrenuo se i otišao. Danilo je bio uvređen kao dete: – Pa on mene ignoriše! Tako je i bilo. Svaki put kada bi Danilo dolazio. Čobi je bio nezaiteresovan, ležao na sred terace, ne bi ni glavu podigao da vidi ko dolazi. Danilo bi ga preskakao i po dubrovački govorio: – Ovaj gospar me ne obada, on me ne obada…

Volela sam da jutrom berem smokve za Danila i Pascal***. Slatke, sa zgusnurom kapljom soka na vrhu. Obložila bih korpicu smokvinim lišcem i jeli bismo ih uz more. I bilo je lepo tako započeti dan.

Jelena Trpković

*Mira Miočinović, supruga Danila Kiša

**Milan Milišić, pesnik poginuo u bombardovanju Dubrovnika, suprug Jelene Trpković

***Pascale Delpesch, druga supruga Danila Kiša

06

 

ETIČNOST DANILA KIŠA

Ovih dana obeležava se osamdeset godina od rođenja Danila Kiša. Napustio nas je u svojim najzrelijim godinama, nastavljajući da živi preko svojih remek dela „Rani jadi“, „Bašta,pepeo“, „Peščanik“, Grobnica za Borisa Davidoviča, „Enciklopedija mrtvih“.

Život i delo Danila Kiša u raznim pričama i prepričavanjima postaju deo legende, tako da se malo pomalo briše razlika između Danila kakav je stvarno bio i onoga što mu je dodato. Za mene ostaje onakav kakvog sam ga upoznao još davne 1961. na dodeli nagrada Saveza jevrejskih opština za najbolja književna ostvarenja. Iz tog susreta sačuvana je izbledela fotografija na kojoj se jedva prepoznajem, a Kiš već izgleda onako «kišovski», visok, malo povijen, guste kovrđave kose. Najbolji student prve generacije studenata svetske književnosti, šarmantan, društven, ali stalno ispunjen nekim unutrašnjim nemirom. Kao da ga je proganjala njegova biografija, ispunjena bežanjima, skrivanjima zbog svog jevrejskog porekla, tragična sudbina oca stradalog u Aušvicu. To će postati i važne teme Kišovog književnog dela.

21

Danilo će uskoro postati urednik uglednog i važnog studentskog književnog časopisa Vidici gde će u jednom broju objaviti proze Mirka Kovača, Filipa Davida i Adama Petrovića što je bio, tek smo kasnije saznali, pseudonim Borislava Pekića. A kada smo kod izdavača „Prosveta“ 1964. godine objavili i svoje prve romane, to je postala zaloga našem druženju, našoj „književnoj grupi“, sastancima i razgovorima, prijateljstvu koje je trajalo do kraja.

Danilo je bio strog kritičar, visokih kriterija. Nije podnosio laž u književnosti.U Danilu su se sudarale ili prožimale suprotnosti, dve različite prirode. Jedna je bila nasleđe njegovog oca, sudbina Jevrejina lutalice, koji je čudom preživeo «ledene dane» u Novom Sadu, a kasnije iz jednog azila odveden u Aušvic da se iz njega nikada ne vrati. Sudeći po njegovom pravom prezimenu Kon, neki od Danilovih čukundeda bio je rabin. Postoji priča da su njegovi preci dospeli u Mađarsku kao trgovci guščijim perjem iz Alzasa odakle su proterani. Ali pravih dokumenata o daljem poreklu na očevoj strani nema. Od te lutalačke strane nasledio je nemir koji ga je razjedao. Drugu porodičnu sliku predstavlja nasleđe majke, odlučne i čvrste Crnogorke.Jedna baba po majci ostala je upamćena u porodičnoj legendi kao amazonka koja je posekla glavu nasilniku. Jedan rodjak bio je čuveni vojvoda Marko Miljanov. Drugi rođak, ujak Risto Dragićević, studirao je u Beogradu i na Jagelonskom univerzitetu u Varšavi.

01

Danilo je posedovao osobinu koja danas intelektualcima posebno nedostaje – jako osećanje za etičnost, koje nosi iz svoga detinjstva. Suočavanje sa nasiljem i nepravdom opredelilo ga je da se nasilju i nepravdi svuda suprotstavlja, u književnosti, kao i u stvarnom životu. Zapisao je: »Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj, jedinstven za sve ljude, bez obzira gde žive i koje su rase. Ali postoje i različitosti. One koje su sudbinske i opredeljuju sta će ko postati u životu. Bez te ‘uznemirujuće različitosti’ koje je donosilo moje jevrejsko – mađarsko – crnogorsko poreklo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac”.

Ta etičnost proističe upravo iz ranog sagledavanja životnih strahota, ljudske patnje, besmislenog, surovog zločina na kojima su, kako se čini, sazdani temelji ovog našeg sveta, nekada, kao i danas. Kada saznanje da smo bačeni u takav svet dođe u najranijoj dobi prvog sazrevanja onda pokriva tragičnom senkom preostali deo života. Otuda i Danilov žestok glas protiv nedužnog ljudskog stradanja, kako u Holokaustu, tako i u Staljinovim gulazima. Ta težnja za pravdom osećala se u svakom njegovom postupku, svakom razmišljanju, bilo da je reč o politici, književnosti ili svakodnevnom druženju sa prijateljima. Tražio je i od drugih ono što je sam posedovao: doslednost, iskrenost, tačnost. Užasavala ga je ljudska glupost jednako koliko i traljavost, nedarovitost, nepoštenje, a iznad svega vlast čoveka nad čovekom oličena u diktatorskim i totalitarnim političkim sistemima.

Danilo je strepeo od čamotinje, tog jevrejskog sindroma i od bolesti. Na kraju, sudbina je tako htela, sustigli su ga i jedno i drugo. Jedna od tragičnih činjenica njegovog ipak kratkog života jeste da je istovremeno doživeo i najveći uzlet u profesionalnoj karijeri pisca i najveć pad u ličnom životu. Naime, u Njujorku je istoga dana kada je sklopio ugovor kojim je svetska prava za svoja dela poverio poznatom američkom izdavaču, saznao da u sebi nosi naizlečivu bolest – rak pluća.

05

Filip David

„KAKO OTPUTOVATI U NIKARAGVU“

Danas i ovde osećate gorku ironiju ovog sasvim teorijskog pitanja, kažem i naglašavam, i danas i ovde i u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu to deluje kao loša, nespretna šala. Kako otputovati u Nikaragvu?!

Danilo Kiš majstor velikih i neobičnih, neočekivanih metafora u svojoj telemahiji, u vremenima sasvim očajnim, tragičnoj odiseji Eduarda Sama predpostavlja pokušaj stvaranja svetog pisma svih puteva i svih putovanja između neba i zemlje. Dopunjeno i prošireno izdanje Reda vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja tako postaje metafora knjige nad knjigama, nove Biblije koja povezivanje svetova vidi kao plemenito ludilo večitog viteza od Manče. Napor otmenosti i plemenitosti jednog velikog zanesenjaka koji srednjoevropski kulturni prostora vidi kao stecište i ishodište svih puteva odakle i Nikaragva nije kraj sveta.

10Tako nikad završeni Red vožnje… postaje metafora ne samo kraha jednog plemenitog sna već i metafora jedne univerzalne, sveobuhvatne enciklopedije koja počinje najtrivijalnijim spiskom stanica i stajališta, veza i ukrštanja, najčinovničkijim popismom suvih podataka bez ikakavih primisli poetičnosti, a pretvera se u univarzalnu knjigu nad knjigama. A šta se zapravo događa u tom istom svetu o čijoj plemenitoj povezanosti sanja Eduard Sam? On, mag večnog sna čovekovog – putovati znači žoveti, putuje bežeći, beži putujući kako bi spasao sebe i porodicu, kako bi preživeo; putuje od nemila do nedraga ispred progonitelja kao slepi putnik na slepom koloseku istorije, koja ne zna za milost.

U jednom svom ranom poetskom zapisu iz 1955, Kiš kaže:

Biografija

Divna je pijanica bio Eduard Kon.

Imao je naočare od sjajnih prizama i kroz njih je gledao svijet

kao kroz dugu.

Vetar mu je razvejao pepeo kroz vitki dimnjak

krematorijuma, visoko, visoko..

sve do duge.

Tako se ovaj san o savršenim putovanjima, ovo nikad ostvareno dopunjeno i prošireno izdanje Reda vožnje, završilo između neba i zemlje. Putovanje Kišovog Odiseja završilo se kao klasična tragedija na slepom koloseku. I sam autor ovih redaka stanovao je preko puta slepih koloseka, otac mu je, takođe, budući železničar, bio upućen u tajne idealnog reda vožnje na krilima gvozdenog točka. Ipak taj gvozdeni točak sa dve sasvim skromna krilca, još u detinjstvu delovao mi je nestvarnim, paradoksalnim simbolom onog što je trebalo da predstavlja let.

20. sep. 2009. Bgd.

Preko puta Gl. žel.stanice

Predrag Čudić

Radio Slobodna Evropa

12

DANILO KIŠ, 80 GODINA
“Život se, znam, ne može svesti na knjige, ali se ni knjige ne mogu svesti na život”
Danilo Kiš
A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.

Beograd, 22. februara 2015.

Kao retko koji moderni pisac Danilo Kiš je naglasio vezu života i literature, gorkog taloga iskustva i milosti uobličenja. Otuda je Kišova književnost prvorazredno svedočanstvo života za literaturu i literature proistekle iz neuporedive ljudske i stvaralačke avanture. Osamdeset godina od rođenja Danila Kiša obeležavamo jednim mogućim pregledom Kišove biografije, onako kako ju je video i doživeo sam pisac u svojim intervjuima sakupljenim u knjizi Gorki talog iskustva.

***
13Godine učenja. Ta je stvar, valjda, počela na Cetinju. U moje vreme, pedesetih godina, bilo je mnogo više uslova za učenje književnog zanata, mnogo više pogodnosti za status kalfe, nego danas. A pogotovo na Cetinju. Tamo, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu! U toj užasnoj prozi svakodnevice provincijske, mučnih kiša i plačljive mesečine, isto tako famozne kao i cetinjske kiše, ja sam poeziju, literaturu, čitanje, i „sastavljanje“ smatrao jedinim mogućnim bekstvom, jedinim mogućnim načinom da se ne poludi. Drugi su sanjali o bekstvu preko granice ili, jedno vreme, o bekstvu u brda. Ja sam tu granicu prešao i domogao se tih brda tim bekstvom u knjige, u fikciju, još goru. Ali, čini mi se, uvek svestan činjenice: da je i to bekstvo samo lažna nadoknada za život ne-život, kakav se vodio tada i onde u provinciji.
(1972)

***

Beograd je bio san, metropola ideala, san o bekstvu iz provincije. Ja sam negde 47/48. proveo jednu godinu u Beogradu iza spuštenih zavesa, pokraj železničke stanice, potpuno nesposoban da se oslobodim svog mesečarskog bekstva u knjige, a kada sam se vratio na Cetinje, taj san o Beogradu, koji je više bio zvuk i svetlost nego realan doživljaj, živeo je u meni kao nedostižan ideal kojem sam težio svim svojim bićem.
(1972)

***
Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u „Tri šešira“, u „Prešernovu klet“, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivurečne.
(1972)

***
14Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!
(1972)

***
Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda, koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice učenja i taj gorki ukus razočaranja što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.
(1972)

***
Razdvojiti udeo biografskog u nekom delu je teško, čak nemogućno, jer onaj jedini koji bi to mogao znati, sam pisac, i on će u jednom trenutku pobrkati, po logici stvari i moći uobrazilje, šta je stvarno a šta domišljeno u jednom delu, makar to bili memoari, a kamoli kada je reč o literaturi.
(1973)

***
Pisac treba da traži od društva da ga prihvati ne onakvim kakvim bi ga ono htelo, nego onakvim kakav on jeste.
(1973)

***
09Moja rana biografija, a pogotovu biografija moga oca, suviše su romaneskne, suviše neobične i bizarne e da bi mi se moglo verovati na reč. Sve to jako liči na fantaziju, da ne kažem na fantastiku, dok sam ja čvrsto uveren da sam pisao o golim faktima. Odatle ta moja potreba za dokumentom, ne samo da samom sebi dokažem da ne izmišljam, nego i da čitaoca uverim da je taj moj otac postojao, tel quel, takav kakav je, takav kakvog sam ga prikazao u pomenutim knjigama. A činjenica je da je moj otac bio iz jednog drugog sveta, poslednji valjda još u to vreme živ izdanak srednjoevropske neurastenične jevrejske građanske klase pri raspadanju i u slutnji skorašnjeg kraja. Da nisam uspeo da sačuvam njegovu arhivu, bar dobar njen deo, ja bih i sam danas verovao da je sve to izmišljotina, da sam sve to u vezi s njim sanjao. Zar nije za jednog pisca čudo, koje se graniči sa fantastikom, da mu je otac bio pisac Reda vožnje!? I da ne posedujem taj njegov Red vožnje, iz 1939, ja to ne bih smeo ni da pomenem – toliko liči, ponavljam, na izmišljenu biografiju, tako čestu kod pisaca. A ko će vam još poverovati, makar mu podneli pod nos dokument da mu je otac bolovao – sasvim banalna bolest, zapravo – od neuroze straha, te endemne bolesti srednjoevropske jevrejske inteligencije? Ja sam u Peščaniku doneo o tome dokument, onaj što ga pominješ. Naravno, sve je to čitaocima i kritičarima ličilo na smelu fantaziju i na proizvoljnu, knjišku biografiju. Zar sve to nije, gledano i iz književnog aspekta, posledica tog sartrovskog „podmuklog delovanja biografije“?
(1978)

***
Ja sam zlo osetio na svojoj koži, u svojoj duši… Preživeo sam kao čudom masakr Jevreja i Srba u Novom Sadu, januara 1942, a celo sam svoje detinjstvo i dobar deo mladosti proveo u neposrednom dodiru sa Zlom. Moj je otac „nestao“ u Aušvicu, zajedno sa skoro celom svojom širom porodicom. Onda sam slušao priče onih koji su preživeli. A kasnije, svedočenja onih koji su preživeli druge logore, svedočenja Karla Štajnera, pisca knjige 7000 dana u Sibiru, na primer. Da, ja osećam zlo na svojoj koži.
(1980)

***
Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te, „uzorne priče“.
(1986)

***
Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi „ranih jada“ napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice – redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sâm jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.
(1986)

***
Imam čitaoce u celom svetu, usku, ali vernu publiku. Čitalac mojih knjiga biće neko ko je već čitao Bibliju, Homera, Ovidija, Dantea, Rablea, Tolstoja, itd… On postoji, taj čitalac.
(1986)

 

Arhipelag

15

Danilo Kiš ili književnost kao poslednjeg pribežišta zdravog razuma
Gojko Božović
U susretu života i literature Danilo Kiš vidi razloge svoje literature i uzroke svog poetičkog koliko i ljudskog izbora.

Beograd, 20. februara 2015.

Razumevanje književnosti kao poslednjeg pribežišta zdravog razuma naglašava Kišov zahtev za poetičkom samosvešću. Samo ako je poetički utemeljen i sa razrešenim osnovnim pitanjima o smislu i ulozi književnosti pisac može da se raspozna u mreži sveta i da, istovremeno, ne izneveri književnost kao umetnost, a da ipak odgovori na kardinalne izazove vlastitog vremena.

18Ako Kišova poetička osa, na prvi pogled, oscilira između poetike i etike, između Vladimira Nabokova, koji je „krucijalnu činjenicu dvadesetog veka – logore – prevideo, otklonio od sebe kao materiju nedostojnu njegovog pera“, i Karla Štajnera sa 7.000 dana u Sibiru, onda je to samo zato što takav pristup proizlazi iz same prirode Kišove literature. „To sam samo hteo: da skrenem pažnju na opasnost od jednostranog gledanja na stvari“, kaže Kiš u eseju „Mediteran i Zlatno runo“. Ovo određenje eseja kao opomene, kao ljudskog glasa iz vremena nasuprot himerama ma koje ideologije ili ma kog stereotipa ili pozicije u mišljenju, moglo bi da stoji kao prolog za najveći deo Kišove esejistike u kojoj se književnost i u širem smislu kultura uzimaju kao protivteža politici i moćima stereotipa.

Odgovarajući na pitanje: „Zašto pišem?“, Kiš se nedvosmisleno opredeljuje za katarzičnu, individualizovanu funkciju književnosti: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ U ove tri rečenice, uprkos njihovoj metaforičkoj stilizaciji, iskazana je poetička pozicija Danila Kiša. Pisanje kao izraz nezadovoljstva čini od njega homo poeticus-a koji nužno mora da izrazi i sitlizuje to nezadovoljstvo sobom i svetom. Ali homo poeticus, upravo zbog te stilizacije, nikada neće postati homo politicus iako stvarnost Kišovog vremena i akumulirano nezadovoljstvo taj izbor nude kao najrealniju mogućnost. Nezadovoljstvo u književnosti mora da ima formu i utoliko Kišov izbor postaje složeniji od izbora koji su preduzeli neki od njegovih velikih prethodnika kojima se bavi u esejima.

16Na jednoj strani ovog mogućeg izbora stoje Markiz de Sad i Rejmon Keno. Tumačeći njihov briljantni stil i umeće varijacija zahvaljujući kome se na beskrajno mnogo načina intepreterira jedna te ista tema, i to posve nezavisno od konkretnih izazova društvene ili istorijske stvarnosti, Kiš artikuliše odlučujući vlastiti prigovor: „Jer zašto to mora biti beznačajna tema koja se varira?“ Govoreći o de Sadu, Kiš otvara pitanje repetitivnosti, zbog čega su Sadova dela „uprkos Markizovoj bezmernoj erotskoj fantaziji, užasno monotona, jer tu se ’ništa ne događa’“. Upravo u tome što se tu „ništa ne događa“ Kiš prepoznaje suštinski problem umetnosti koja se zadovoljava repetitivnošću svoje fantazije ili tehničkim umećem vlastitih varijacija, pri čemu odustaje od događaja koji ispunjavaju upravo to vreme.

11Nulti događaj jeste onaj trenutak u kome Kiš veruje da se započinje uobličavanje samosvesne umetnosti. Ako se „ništa ne događa“, onda u Kišovoj poetici nije moguće izraziti ni nezadovoljstvo sobom i svetom. Utoliko se Kiš opredeljuje za poetičke mogućnosti koje svojom prozom otvaraju ili nagoveštavaju Borhes i Nabokov. Kiš uzima Borhesa kao svog prethodnika zbog činjenice da je ovaj „aboutissement jednog dugog traženja one narativne forme koja će postići najveći stepen iluzije stvarnosti“, ali će, kako naglašava u više svojih poetičkih spisa, uspostaviti presudno važnu meru razlike u odnosu na Borhesa tako što će borhesovskim mistifikacijama i maštarijama suprotstaviti priče koje su „izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja“. U toj tački susreta samosvesne poetike i brutalne političke i istorijske stvarnosti nastaje neuporedivi složaj Kišove poetike kojoj je potrebna forma kao protivteža haosu stvarnosti i stvarnost kao prvorazredan izazov po-etičkog koncepta pripovedanja.

Uviđajući, dakle, suštinske opasnosti i aporije u književnosti modernog doba, Danilo Kiš oblikuje vlastitu poetičku poziciju na temeljima autonomije književnosti i, istovremeno, izrazito jasnog uverenja da je književnost autentični glas iz svog vremena. Kiš ne apsolutizuje nijednu od dve oprečne mogućnosti (jogi ili komesar, Nabokov ili Kestler), već samim svojim poetičkim izborom pokazuje sve razmere pogubnosti svake apsolutizacije po smisao književnosti. Jedan od presudnih značaja Kišove esejistike jeste upravo u tome što ona pomno izlaže piščeve poetičke izbore, artikuliše njegovu poetiku i pripovedački postupak i pokazuje razloge zašto je njegov izbor bio upravo takav.

20

Nastala u susretu života i literature i umetnosti i stvarnosti, Kišova poetika, nesvakidašnje jasno definisana u njegovim esejima pisanim od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina, kao svoje ključno pitanje vidi prepoznavanje osnovnih pitanja konkretnog ljudskog vremena iskazanih, pri tome, briljantnim stilom i majstorstvom izabrane i pronađene forme.

Odbacujući figuru homo politicus-a u korist homo poeticus-a, Kiš iskazuje dramu modernih vremena u kojima niti poetika sme biti napuštena, niti čulo za živu stvarnost sme biti ugašeno. „Književno delo živi u vremenu i prostoru, vremenom i prostorom omeđeno“, kaže Kiš oglašavajući tako svu kontradiktornost pozicije književnosti razapete između trenutka i večnosti, odlučnih pitanja dana i prvih i poslednjih pitanja svakog ljudskog vremena. U tom zadatom vremenu i prostoru književnost mora da bude i jogi i komesar u istom času kako bi sabrala i svoje metafizičke sile i svoje razumevanje društvenog i istorijskog trenutka.

U tom susretu Danilo Kiš vidi razloge svoje literature i uzroke svog poetičkog koliko i ljudskog izbora. Na tom susretu utemeljeno je i poslednje pribežište zdravog razuma.

 

Gojko Božović, pesnik, esejista i izdavač

This entry was posted in Media.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s