Nova grčka vlada, na čelu sa partijom koja je protiv štednje, Sirizom, predstavlja izazov za evrozonu sa kojim još nije morala da se suoči: razgovor sa nacionalnim zvaničnicima koji su izvan tradicionalnih evropskih tokova. Siriza je na mnogo načina radikalna stranka, pa se i njen stav o ekonomskoj politici često opisuje kao tvrdo levičarski; Ali, stavove ove stranke o dugu i štednji podržavaju mnogi savršeno mejnstrim ekonomisti u Evropi i Americi. Pa, šta je to što Sirizu izdvaja i razlikuje, pita se ugledni ekonomista Dani Rodrik.
Grčki ministar finansija Janis Varufakis na govoru u grčkoj skupštini 10. februara 2015.
Svi pregovori između dužnika i poverilaca donekle podrazumevaju blefiranje i hvalisanje. Ali, neobična pojava u liku grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa, izneo je svoj slučaj direktno i jednostavno medijima i javnosti, na način koji ne ostavlja nimalo sumnje u njegovu spremnost da „odigra na tešku loptu” koju su mu nabacili evropski ministri finansija.
Moglo bi se očekivati da će se pregovori između Grka i “Trojke” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) uglavnom voditi oko postizanja ekonomskog sporazuma shodno aktuelnoj situaciji. Ali, ovo je u sferi pukog maštanja. Sasvim je izvesno da su Nemci, zajedno sa manjim državama poveriocima, protiv bilo kakvog popuštanja i ublažavanja mera štednje, čvrsti u stavu da “strukturne reforme” moraju i dalje ostati uslov daljeg finansiranja. Oni misle da bi nuđenje lakših uslova bilo ekonomski kontraproduktivno, i to ne samo zato što bi takav potez, kako misle, dao Grcima pružio priliku da opet krenu po starom.
Sirizin stav o načinu otplate duga i merama štednje podržavaju i mnogi savršeno mejnstrim ekonomisti, kako u Evropi tako i u Americi.
Ono što se dešava pred našim očima nije racionalna rasprava o ekonomiji već čisto natezanje. A možda jedini adut koji Varoufakis ima u rukavu jeste implicitna pretnja da bi Grčka mogla napustiti evro (“Grexit”). Pretnja je samo implicitna; većina Grka ne želi izlazak iz evra, a Varufakis i premijer Cipras se u poslednje vreme uzdržavaju od objave takvih namera. Ali, bez (nekakve) pretnje, Varufakisovi zahtevi za demokratskim legitimitetom bi najverovatnije naišli na gluve uši u Berlinu, Frankfurtu i Briselu. U tom slučaju, Siriza ne bi imala drugog izbora nego da nastavi ekonomski program koji je želela da opozove – jer, ukidanje prethodnog dogovora s Trojkom bilo je upravo ono zbog čega su Grci i izabrali Sirizu na nedavim izborima.
Holandski i nemački ministar finansija, Jeroen Dijsselbloem i Wolfgang Schaeuble
Efikasnost pretnje Grekzitom zavisi od dva uslova. Prvo, Nemačka i druge članice evrozone moraju da Grekzit posmatraju kao značajan rizik po sebe. Drugo, povratak na drahmu morao bi ponuditi mogućnost da se grčka ekonomija na kraju pokaže boljom kao samostalna nego u okviru evropske valutne unije (i prema postojećem ekonomskom programu). U odsustvu prvog uslova, evrozona će odgovoriti Grčkoj rečima, “Dobrodošli ste da nas napustite”. U nedostatku drugog uslova, grčka pretnja neće biti kredibilna.
A ovde ekonomija ponovo ulazi u priču. Razmislite o prvom uslovu. Neki posmatrači izgleda da su ubedili sebe da bi bilo kakva prelivanja Grekzita imala ograničeno dejsstvo. Grčka, osim što je mala, nalazi se u nesvakidašnje očajnom položaju. Dakle, moguće je da drugi članovi pogođeni merama štednje – Španija , Portugal i Italija – budu pošteđeni finansijske zaraze, a vitalnost evra ne bi bila dramatično pogođena.
Ali posledice su toliko nepredvidive, a troškovi bilo kog „domino efekta“ potencijalno toliko veliki da Nemačku i ostale poverioce ne zanima potpirivanje Grekzit scenarija. Naprotiv, predsedavanje usred raspada evrozone moralo bi biti jedna od najgorih noćnih mora nemačke kancelarke Angele Merkel. A ako nije, onda bi to trebalo da bude.
Drugi uslov je, što se tiče posledica po grčku ekonomiju, teže i neugodnije razmrsiti i ispuniti. I ovde ima dosta katastrofičnih scenarija. Grekzit bi zahtevao kontrolu kapitala i finansijsku izolaciju, barem za neko vreme.
Ovo bi rezultiralo neizvesnošću u sferi politike, dok bi cena njenog sprovođenja mogla proizvesti ozbiljne negativne udare na realnu ekonomiju, dižući nezaposlenost do još neslućenih visina.
Međutim, postoje jasni primeri pozitivnih ekonomskih ishoda koji su usledili nakon sličnih kidanja valutnih saveza. Britanija je veoma rano ispala iz Zlatnog standarda, još 1931. godine; tako je bila u mogućnosti da relaksira monetarne uslove i smanji kamatne stope, pa su i njene performanse bile bolje nego onih zemalja koje su odložile svoj razlaz od zlatne podloge. Argentina je 2001. napustila svoj fiksni devizni kurs u odnosu na američki dolar, doživljavajući brz oporavak nakon dva loša kvartala.
U oba slučaja, vraćanje monetarne suverenosti dozvolilo je konkurentniju valutu, što je zauzvrat povećalo potražnju za izvozom i potpomoglo ekonomski oporavak. Ako bi se dogodio Grekzit, najveća nada Grčke bila bi u nečem sličnom – oštar podsticaj u oblasti spoljne konkurentnosti. Grčka vlada ima ograničeni manevarski prostor za fiskalni stimulans, što bi je isključilo iz finansijskih tržišta. Jeftinija valuta bi, u načelu, poništila rezultate mera štednje.
Janis Varufakis, spreman da primi “teške lopte” od strane evropskih ministara finansija
Depresijacija domaće valute omogućava sniženje domaćih troškova u stranoj valuti. Jedan takav trošak je u Grčkoj već značajno smanjen. Od početka krize, grčke plate pale su za više od 15 odsto – proces koji se, dovoljno prikladno, zove unutrašnja devalvacija. Ipak, ekonomski odgovor u smislu izvoza bio je razočaravajući. Iako je neverovatan deficit njihovog tekućeg računa plaćanja nestao, to odražava kolaps uvoza – što je rezultat štednje – a ne izvozni bum.
Ova činjenica sama po sebi ukazuje na to da povratak drahmi možda i ne bude puno pomogao Grčkoj. Ispostavlja se da je grčki izvoz ometen drugim faktorima: Viši troškovi energije (zahvaljujući povećanju kako akciznih taksi tako i cene struje), uska kreditna grla, usredsređenost na stagnirajuća izvozna tržišta i uopšte jedna politička neizvesnost – sve ovo zajedno izgleda da je imalo uticaja. Kao rezultat toga, grčke eksportne cene roba nisu padale ni približno koliko i plate. Grekzit bi možda, eventualno, doprinelo padanju nekih troškova , ali bi neki drugi bili povećani (usled političke neizvesnosti).
Na kratak i srednji rok, povećanje grčke konkurentnosti zahteva sredstva za izlečenje ekonomije usmerena na specifične prepreke s kojima se suočavaju izvoznici. Grčki program koji identifikuje ove prepreke i predlaže ekonomske i finansijske lekove za njih bio bi daleko bolji od vođenja ekonomije slepe privrženosti listi Trojke za strukturne reforme. Ovim bi se takođe ponudila kredibilna alternativa ostanku u evrozoni pod sadašnjim uslovima, čime se jača Grčka pozicija u pregovorima za dogovor koji bi osigurao da do Grekzita, zapravo, i ne dođe.