Chris Hedges: A Lesson from a Crazy Horse, lekcije kojima nas uči indijanski poglavica Ludi Konj, Tašúŋke Witkó.

Poznati autor i novinar, Kris Hedžiz (Christopher Lynn “Chris” Hedges) u pisanju ovim svojim “lekcijama” iznosi žestoku i buntovnu kritiku aktuelnog društva. Pritom, svoj centralni simbol otpora pronalazi u legendarnom indijanskom poglavici Ludom Konju. Hedžiz je svetski priznati autor i iza sebe ima desetak važnih knjiga, ali – za razliku od mnogih koji su njegovog ranga i renomea – on ni najmanje ne pomišlja na konformizam.

Štaviše, kako vreme prolazi, njegovi tekstovi su sve direktniji i sve puniji žara i revolucionarnog prkosa. Svi koji su upoznati s njegovim radom i pisanjem znaju kako snaga njegove kritike ne leži u ponudi odgovora na goruće pitanje “šta nam je činiti? “, već u žestini kojom uverava čitaoca da nikada ne odluta od tog pitanja.

Za Hedžiza, simbolika “otpora” nije samo poluga kojom se može menjati društveno-ekonomski model već i iskonska vrednost pravih, borbenih i revolucionarnih ljudskih bića koja mogu postojati i osećati se živima samo dotle dok se bore protiv nametnutog izrabljivanja i nepravde. Hedžiz je konstatovao kako će “oni koji se predaju” biti i prvi koji će nestati, dok su oni koji se bore – makar i znali da je poraz verovatno neizbežan – jedini koji mogu sačuvati nadu od gašenja.

Uprkos prezentovanju slika naše svakodnevnice bez imalo ulepšavanja, Hedžiz ne šalje poruku defetizma već upravo suprotno: za njega je “sama borba neuništiva” i kao takva, pre ili kasnije, “mora i da trijumfuje”.

Borba i otpor američkih Indijanaca protiv evropskih kolonizatora došao je u dva oblika. Jedan je bilo nasilje. Drugi je bilo pokoravanje. Nijedan od ova dva oblika nije uspeo. Zemlja im je ukradena, društva desetkovana, njihove žene i deca poubijana a okolina uništena.

Nije bilo nikakvog pravnog postupka ili procesa. Nije bilo pravde. Nikada je i nema za one koji su potlačeni i uniženi. I danas, kada smo suočeni sa sličnom snagom grabežljive, neobuzdane korporativne moći, koja se namerila na nemilosrdno izrabljivanje i oduzimanje naše pravne i fizičke zaštite, moramo odlučiti kako ćemo reagovati.

Ideologija gramzivog kapitalizma pojavljuje se u formi onih koji kao da su članovi nekog primitivnog kulta: oni uzvikuju lažnu mantru kako su prirodni resursi i ekspanzija beskonačni. Odbijaju pozive na pravičnu preraspodelu. Govore nam kako će uskoro svi uživati u “ekspanziji bogatstava”, koje se, zapravo, stalno smanjuje. I dok se ceo ovaj ludački projekat raspada, elite beže kao bubašvabe u svoja utočišta. Konačno, sve će se urušiti kao kula od karata.

Civilizacijama u zadnjoj fazi raspadanja dominiraju elite koje su izgubile svaki dodir sa stvarnošću. Ove zajednice se opiru sve žešće i žilavije, kako bi osigurale dekadentno izobilje vladajuće klase, čak i kada se u tom procesu uništavaju same osnove za proizvodnju bilo kakvog bogatstva. Jedan pametni Nemac bio je jednom u pravu kada je neregulisani, divlji kapitalizam nazvao “mašinom koji probija sva ograničenja”.

A nemogućnost da se uspostave ograničenja dovodi do kanibalizacije prirodnih resursa i ljudskih zajednica.

Ovog puta, razlika je u tome što ćemo – kada jednom odemo odavde – povući sa sobom i čitavu planetu. Katastrofalne klimatske promene su neizbežne. Arktički led je u terminalnom nestanku. Uskoro će u atmosferi biti toliko toplote koja se ne može neutralisati da će svaki pokušaj smanjenja emisije ugljenika biti uzaludan. Suše. Poplave. Toplotni talasi. Ubojiti uragani i vrtozi. Prekidi struje. Haotično vreme. Podizanje nivoa mora. Uništenje useva. Nestašice hrane. Kuga.

ExxonMobil, BP i ostale kompanije koje crpu ugalj i prirodni gas – baš kao i kolonijalistički lovci na bizone, koji su ostavljali hiljade leševa da trunu na suncu nakon što bi im odrali kožu, u nekim slučajevima odnoseći samo jezik – nikada neće dopustiti da im se nametnu racionalna ograničenja.

Oni će eksploatisati, kao i izrabljivači pre njih koji su istrebili životinje koje su održavale život autohtonog naroda američke Velike nizije, sve dok više ne budu imali šta da eksploatišu. Kolektivno samoubistvo nikada se ne ističe u kvartalnim profitnim izveštajima. Zaboravite sve one zgodne reči koje su vas učili u školama o tom sistemu vladanja. Prave reči koje opisuju (ne samo) američku moć su “pljačka”, “prevara”, “kriminal”, “podvala”, “ubistvo” i “represija”.

One zajednice američkih Indijanaca koje su se prve prilagodile evropskim kolonizatorima, kao što su bila miroljubiva kalifornijska plemena – Čilulae, Čimarikoji, Ureburi, Nipevai i Alone, kao i stotine manjih grupa – oni su uništeni prvi. Ne pozivam na nasilje, štaviše , uvek nastojim da ga izbegnem, ali nemam nikakve namere da sebe podredim korporativnoj moći bez obzira da li se ona skrivala iza maske Baraka Obame ili Mita Romnija, piše Kris Hedžiz. U isto vreme, moram sam sebi priznati da će otpor možda biti neuspešan. Ipak, pružanje otpora govori nešto o nama kao ljudskim bićima. Otpor održava u životu mogućnost nade, čak i kada svi empirijski dokazi ukazuju na neizbežno uništenje. Otpor čini pobedu, koliko god ona bila daleka, mogućom. A onda, pritom, život vladajuće klase postaje ipak mrvicu komplikovaniji, što zadovoljava ljudsku emociju za osvetom.

“Svaki put kada zakonodavci krenu da oduzimaju ili uništavaju vlasništvo ljudi, ili da ih pretvaraju u robove podožne proizvoljnoj moći”, zapisao je filozof Džon Lok, “stavljaju sebe u ratno stanje protiv onih koji su, usled takvih nepočinstava, oslobođeni od bilo kakve dalje poslušnosti.”

Evropski kolonijalisti su potpisali – i ignorisali – nekih 400 sporazuma sa indijanskim plemenima. Naterali su njihove vođe da pristaju na sporazume, uvek kako bi im oteli zemlju, a onda bi ih izdali – ponavljajući proces toliko dugo dok više nije bilo ničega što bi se moglo oteti. Poglavice koje su verovale belcima, kao što je bio poglavica Crni Kotao (Black Kettle), nisu prošli bolje od onih koji im nisu verovali. Crni Kotao, koji je ispred svog naselja često raspinjao američku zastavu koju su mu dali u Vašingtonu kao znak prijateljstva, ubijen je od strane vojnika u Džordža Armstronga Kastera u novembru 1868, zajedno sa ženom i preko 100 pripadnika plemena Šajen (Cheyenne).

“Beli čovek dao nam je više obećanja nego što mogu i da upamtim”, rekao je tada već ostareli poglavica Crveni Oblak (Red Cloud), “ali jedno je obećanje održao. Obećali su da će nam uzeti zemlju i uzeli su je”.

U indijanskim zajednicama, u kojima su ljudi redistribuirali bogatstvo kako bi zadobili poštovanje, a oni koji su zgrtali bivali prezreni, imali su društvenu etiku koju je valjalo izbrisati i zameniti je pohlepom, divljom eksploatacijom i kultom sebičnosti koji potpaljuje kapitalističku ekspanziju.

Luis Henri Morgan u svojoj knjizi “Liga Irokeza” iz 1861, nakon što je živeo s njima, zapisao je kako su Irokezi razvili “kompletnu civilnu politiku koja je imala averziju prema ideji da moć bude koncentrisana u rukama manjine, već se sve baziralo na principima jednakosti”. Princip jednakosti bio je način odnošenja prema drugome i prema prirodi, koncept koji je bio potpuno nepoznat i nerazumljiv evropskim kolonizatorima.

Oni koji izrabljuju čine to kroz više slojeva obmane. Za svoje ciljeve angažuju šarmantne i elokventne glasnogovornike. Koliko još dugo želimo da trpimo laži predsednika jedne države? Kakva je to sklonost samozavaravanja koja nas čini nesposobnim da shvatimo kako nas prodaju u roblje? Zašto verujemo onima koji ne zaslužuju naše poverenje? Zašto smo stalno iznova zavedeni, prevareni? Obećano je zatvaranje zatvora Gvantanamo. Javno zdravstvo za svakog američkog građanina. Reforme zakonodavstva, Patriotski ukaz (Patriot Act). Zaštita životne sredine. Sudska saslušanja. Regulacija divljanja deonica sa Volstrita. Zaustavljanje ratova. Nova zaposlenja. Odbrane radničkih prava. Moglo bi se ovako nastaviti…

U istoriji otpora represiji ima malo ličnosti koje su bile toliko plemenite kao što je bio poglavica Ludi Konj. Vodio je, dugo nakon što je postalo jasno da je poraz neizbežan, najuspešniju pobunu na prostoru Velike nizije, porazivši Kastera i njegove ljude kod mesta Litl Big Horn. “Čak i osnovni detalji njegovog života pokazuju koliko je zaista velik bio”, zapisao je Ijan Frejzer u svojoj knjizi “Velika nizija”, “jer ostao je svoj od trenutka kada je rođen do trenutka kada je umro, jer je uvek je tačno znao gde želi da živi i od te ideje nikada nije odstupio. Čak i nakon što je morao da se preda, nikada nije stvarno poražen u bici, jer uprkos činjenici da je ubijen, čak je i vojska je priznala kako nikada nije bio stvarno zarobljen – bio je toliko slobodan da nije znao ni kako izgleda zatvor”.

Njegova “nenaklonost civilizaciji koja nadolazi bila je bukvalno proročanska”, piše Frejzer. “Nikada nije upoznao Predsednika” i “nikada se nije vozio u vozu, spavao u kući, jeo za stolom”, ali, “za razliku od mnogih ljudi širom sveta, kada se susreo sa belim čovekom taj susret nije umanjio njegovu veličinu”.

Ludi Konj je 5. septembra 1877. izboden bajonetima nakon što su ga na prevaru uputili ka zatvoru Fort Robinson u Nebraski. Čim je osetio da je u pitanju klopka, potegao je nož i nastavio da se bori sve do poslednjeg trenutka. Čak i pošto je bio izboden i na samrti, odbio je da legne na postelju belog čoveka. Insistirao je da ga ostave na zemlji. Njegov prijatelj iz plemena Minikondžu, Dodirni Oblak (Touch the Clouds), bio je uz njega kada je poslednji put udahnuo. Njegovi roditelji u tuzi su pokopali Ludog Konja na nepoznatoj lokaciji. Legenda kaže da su mu se kosti pretvorile u kamenje, a zglobovi u kremen. Žestina njegovog duha ostaje svetlo koje vodi sve one koji žele da žive životom otpora represiji.”