Ekonomija kao “matematika para” i šta o njoj treba znati

Od stvaranja novca do uloge poreza – 6 činjenica koje bi svako trebalo da zna o ekonomiji:

11

1. Novac stvaraju privatne banke, a ne država

Nasuprot uvreženom mišljenju, novac unutar ekonomije stvara se kreditima poslovnih banaka i to na način da se potpisivanjem ugovora o kreditu stvara depozit na računu klijenta banke. Većina ljudi, kada se govori o novcu, u glavi ima novčanice i kovanice koje država stvara putem centralne banke. Međutim, količina novca koja nastane na taj način je zanemarljiva u odnosu na količinu novca koja cirkuliše u obliku elektronskog zapisa na računima klijenata banaka. Kada se govori o bankama, najčešće se smatra da banke novom klijentu koji želi kredit pozajmljuju štednju nekog drugog klijenta i da ostvaruju profit naplaćujući veću kamatu dužnicima nego što daju štedišama. Ipak, to bi onda značilo da je za ekonomiju dobro da što veći broj ljudi štedi jer bi na taj način banke imale više novca za pozajmice.

Banke pozajmljuju novac nezavisno od štednje koju poseduju, a stopa obavezne rezerve ne može ograničiti količinu novca koju banke mogu stvoriti kreditima. U udžbenicima ekonomije opisuje se model novčanog multiplikatora koji izgleda otprilike ovako: Banka ima depozit od 100 novčanih jedinica. Ukoliko je stopa obavezne rezerve 10 odsto, to znači da banka mora da ostavi 10 odsto tj. 10 jedinica, a idućih 90 može pozajmiti, onda od tih 90 opet mora da ostavi 9, a idućih 81 može da pozajmi itd. Na ovaj način, teoretski, moguća količina novca koju banke mogu stvoriti kreditiranjem (ukoliko je stopa obavezne rezerve 10 odsto) je 10 puta veća od depozita koji poseduju. Ovaj model demantuju empirijski podaci objavljeni u FED-ovom radu Money Reserves and The Transmission of Monetary Policy: Does the Money Multiplier Exist?. Naime, pred sam početak finansijske krize 2008. odnos plasiranih kredita i depozita u Sjedinjenim Državama iznosio je 47:1, iako stopa obavezne rezerve u SAD iznosi 10 odsto. U Velikoj Britaniji i Australiji, na primer, stopa obavezne rezerve nije uopše definisana zakonom.

Detaljni opis procesa kreiranja novčane mase nedavno je u kvartalnom biltenu opisala Engleska centralna banka (Bank of England) i taj opis se razlikuje od onog iz ekonomskih udžbenika. Uzimanje novog kredita stvara novac, a otplata kredita uništava novac. Plasiranje kredita i otplaćivanje kredita su načini na koji se stvaraju i uništavaju bankovni depoziti u modernoj ekonomiji.

00

2. Profit privatnog sektora potiče od budžetskog deficita

Sve kreće od osnovnog računovodstvenog identiteta dva (tri) deficita čiji se izvod može naći u svakom udžbeniku iz makroekonomije. Identitet glasi ovako i dobije se iz definicije BDP-a:

(S – I) = (G – T) + (X – M)

U jednačini su: S – štednja, I – investicije, G – javna potrošnja, T – porezi, X – izvoz, M – uvoz.

Radi jednostavnog pregleda, pretpostavimo da je uvoz unutar ekonomije jednak izvozu (X = M), pa prelazimo u jednostavniji identitet dva deficita. U mnogim ekonomijama prisutna je situacija u kojoj je uvoz veći od izvoza, što znači da suficit koji ostvari privatni sektor (odnosi se na štednju koju ostvare domaćinstva kao i profit koji ostvare poduzeća) može postojati samo ukoliko postoji deficit budžeta.

(S – I) označava suficit (višak, profit) privatnog sektora (domaćinstava i privatnih preduzeća) jer privatni sektor ne može da posluje ako ne ostvaruje profit, a privatni poslodavac svakog meseca mora da ostvari višak kako bi mogao da isplati plate sebi i radnicima. Štednja je veća od investicija (S > I) zato što se unutar ekonomije ne događa da svi svakog meseca potroše ono što su zaradili. Dakle, (S – I) je zbir profita svih privatnih subjekata unutar ekonomije u određenom obračunskom razdoblju.

U monetarnoj ekonomiji (u kojoj je uvoz jednak izvozu), ukoliko je privatni sektor kao celina ostvario suficit (profit, višak) javni sektor prema osnovnom identitetu mora da ostvari deficit za isti iznos. Tako da, kada jednačinu napišemo rečima, to izgleda ovako:

Suficit privatnog sektora = deficit budžeta

Vrlo je bitno naglasiti da je ovo računovodstveni identitet i kao takav on je uvek istinit, isto kao što je uvek istinito da je 2+2=4. O osnovnim identitetima ne možemo imati mišljenje, isto kao što ne možemo imati mišljenje o tome je li Zemlja okrugla.

0002Slika: Svetski platni bilans, Izvor: MMF, “World Economic Outlook Database”

Ako pogledamo grafikon svetskog platnog bilansa, možemo zaključiti sledeće: posmatramo li svetsku ekonomiju u celini, bilansu privatnog sektora možemo suprotstaviti samo bilans državnog sektora budući da kao stanovnici Zemlje nemamo ostvarenu trgovinsku razmenu sa drugim planetama. Svet možemo posmatrati kao jednu zatvorenu ekonomiju koja se sastoji od svih država i svih privatnih subjekata, pa je na globalnom nivou zbir suficita svih privatnih subjekata jednak zbiru deficita svih država. Dakle, ako je privatni sektor na globalnom nivou na kraju 2010. godine ostvario suficit (višak, profit) u iznosu od 6 odsto svetskog BDP-a, za toliki iznos su državni budžeti u deficitu (manjku). Neki manje, neki više – zavisno od toga da li je ekonomija izvozna (kao što je to npr. nemačka privreda), ili je uvozna, uzimajući u obzir i koliki je udeo posmatrane ekonomije u svetskom BDP-u.

Ako se pogleda lista država prema javnom dugu u odnosu na BDP, postavlja se pitanje: kako je moguće da sve države imaju javni dug? Zar ne bi, od svih razvijenih ekonomija, barem jedna trebalo da bude bez deficita u budžetu? SAD kao najjača svetska ekonomija ima budžetski deficit od 1776. godine. Uz samo jedan izuzetak, Federalna vlada SAD-a je svake godine bila u dugu još od 1776. godine. Da li znate za neku kompaniju koja je uspela da ostvaruje manjak u poslovanju otprilike 190 godina od poslednjih 230-ak godina, i koje je akumuliralo dug od 1837. praktično non-stop, i da, uprkos tom manjku, stalno dobija nove kredite? Nizak nivo javnog duga u odnosu na BDP imaju zemlje poput Kine, Rusije, Norveške i zalivskih monarhija, a razlog tome su vrlo veliki izvozni viškovi koje redovno ostvaruju. Njihov spoljnotrgovinski suficit manifestuje se kao deficit u ekonomijama s kojima ostvaruju trgovinsku razmenu.

3. Privatno zaduživanje je pokretač razvoja u kapitalizmu

Kapitalistička ekonomija nije statična, potrebno je stalno dodavati nove količine finansijske likvidnosti kako bi se mogla stvarati nova vrednost. Nova finansijska likvidnost koja stvara novu vrednost unutar ekonomije dolazi samo na tri načina: privatnim zaduživanjem, deficitom budžeta (koji se isto finansira zaduživanjem) i stranim investicijama (tu su uključeni i turisti koji troše devize tokom turističke sezone). Privatno zaduživanje je u kapitalizmu pokretač ekonomskog razvoja, međutim problem je što se relativno brzo dođe do situacije u kojoj je nivo duga veći od nivoa dohotka.

Mejnstrim ekonomija – ona koja vlada svetskim tržištem novca i privredom – smatra da će se rezanjem budžetskog deficita (koje će prema identitetu dva deficita automatski za taj iznos smanjiti profit privatnog sektora) ponovo pokrenuti ciklus privatnog zaduživanja. Rezanje deficita u budžetu odnosi se na smanjivanje plata, materijalnih troškova i otpuštanja u javnom sektoru.

Ne treba ići daleko da bismo uvideli kakav uticaj ima smanjivanje budžetskog deficita na ekonomski oporavak. Dovoljno je pogledati šta je u Grčkoj uzrokovalo otpuštanje u javnom sektoru. Budžet za zdravstvo srezan je za 40 odsto, otpušteno je oko 35 hiljada zdravstvenih radnika. Novi paket mera štednje obuhvata otpuštanje 15 hiljada ljudi u javnom sektoru. Osam i po hiljada ih je otpušteno, a ostatak je sačekao kraj prošle 2014, da bi bio izbačen na ulicu. U javnom sektoru je otkaze dobilo 75 hiljada ljudi. Stoga i nije čudno zašto je baš Siriza pobedila prekjuče, jer Grčka već odavno ne drži glavu nad vodom.

Ali, uprkos svemu, Grčka ima najveću stopu nezaposlenosti u evrozoni kao i konstantni pad BDP-a od 2008. Logika razmišljanja koja sledi iz ovakvog razvoja situacije odnosi se na pad potražnje, koji nastaje otpuštanjima u javnom sektoru. Radnici u javnom sektoru ostvaruju dohodak koji je vrlo važan element potražnje za proizvodima i uslugama privatnog sektora. Otpuštanja u javnom sektoru uzrokuju pad potražnje za proizvodima i uslugama privatnog sektora na koji privatni sektor reaguje razduživanjem, smanjivanjem proizvodnje i uzdržavanjem od novih investicija. Kapitalizam je sistem koji funkcioniše ukoliko postoji dovoljan broj kupaca koji troše novac kako bi omogućili rast prodaje i profita. Potrošnja stvara dohodak. Dohodak utiče na prodaju. Prodaja stvara poslove.

Korelacija između nivoa privatnog duga i nezaposlenosti u Grčkoj jasno se vidi iz priloženog grafa. Vidljivo je da rast privatnog zaduživanja utiče na smanjivanje nezaposlenosti, dok privatno razduživanje utiče na povećanje nezaposlenosti.

0003Slika 2: Odnos privatnog duga i nezaposlenosti u Grčkoj

4. Primarna emisija novca ne uzrokuje nužno i inflaciju

Kada je reč o primarnoj emisiji novca, ona se najčešće povezuje sa štampanjem novca i hiperinflacijom u smislu da je svaka emisija novca putem centralne banke inflatorna, iako danas više nema smisla govoriti o štampanju novca budući da je većina novca u obliku elektronskog zapisa. O toku novca je u današnje vreme prikladnije razmišljati kao o semaforu za bodovanje rezultata: Svaka novčana transakcija mora da sadrži dva upisa. Ukoliko izvršavate novčanu uplatu, jedan upis je smanjivanje stanja na vašem računu za određeni iznos, a drugi upis je povećavanje stanja na nečijem tuđem računu za taj isti iznos. Svaki suficit je nečiji deficit.

Svaka potrošnja, bez obzira na to da li je javna ili privatna, nosi određeni rizik inflacije. Javna potrošnja putem primarne emisije neće izazvati inflaciju sve dok unutar ekonomije postoje neiskorišćeni ljudski, prirodni i proizvodni resursi tj. dok postoji nezaposlenost. Potrošnja je inflatorna ukoliko uzrokuje brži rast nominalne agregatne potražnje u odnosu na kapacitete ekonomije da apsorbuje taj rast. U zemljama sa budžetskim deficitom neretko se čitava ekonomska politika temelji na privlačenju i stvaranju prostora za privatne investicije. Koja je razlika između ulaganja privatnog investitora koji digne kredit i uloži recimo 100 miliona evra u izgradnju industrijskog postrojenja, i ulaganja države koja bi primarnom emisijom finansirala tu istu investiciju? U oba slučaja taj novac je nastao ex nihilo (ni iz čega), samo što, “u ovom istorijskom trenutku”, monopol na izdavanje novca imaju banke koje su u privatnom vlasništvu, a ne država. Najveći apsurd proizlazi iz činjenice da je trenutno jedini model izlaska iz krize kapitalizma pokretanje novog ciklusa privatnog zaduživanja. Pri tom se zaboravlja da je zbog visokih nivoa privatnog duga u odnosu na dohodak kriza i nastala.

08

5. Centralna banka ne kontroliše količinu novčane mase u ekonomiji

Količina novčane mase unutar ekonomije zavisi isključivo od potražnje za kreditima kao i proceni rizika i volji banaka da plasiraju kredite. Monetarnu politiku sprovodi centralna banka i to isključivo kontrolisanjem kamatnih stopa. Kao što opšta populacija ima svoje račune u poslovnim bankama, tako i svaka od poslovnih banaka ima svoj račun u centralnoj banci. U periodu normalne ekonomske aktivnosti, sprovođenje monetarne politike izgleda ovako: Ukoliko se ekonomija ‘pregrejava’ tj. dolazi do prevelike ekonomske aktivnosti koja bi mogla uticati na stabilnost cena, centralna banka diže kamatne stope smanjivanjem ponude novca, kako bi se smanjila ekonomska aktivnost. Smanjivanje ponude novca odvija se na nivou finansijskih tržišta novca, kojima opšta populacija i preduzeća nemaju pristup.

Ukoliko je ekonomska aktivnost slaba, centralna banka smanjuje kamatnu stopu, pa bi na osnovu tog poteza trebalo da dođe do povećanja ekonomske aktivnosti budući da su kamatne stope ‘pokretačka sila’ ekonomske aktivnosti koja za posledicu ima ekonomski rast. Međutim, ne postoje empirijski dokazi koji bi poduprli teoriju da smanjivanje kamatnih stopa podstiče ekonomsku aktivnost u razdobljima recesije i depresije. Centralne banke širom sveta spustile su kamatne stope na depozite poslovnih banaka u centralnoj banci na rekordno niske nivoe (ECB je čak uvela negativne kamatne stope), mada to i dalje nema nikakvog uticaja na rast potražnje za kreditima.

03

6. Primarna uloga poreza nije finansiranje javne potrošnje

Kad je reč o porezima, najčešće se smatra da je jedina uloga poreza da finansira javnu potrošnju. Država prikuplja novac tako što ga porezima uzima od privatnog sektora, a prikupljeni novac se potom koristi za javnu potrošnju. Ukoliko je iznos prikupljenog poreza veći od državne potrošnje, državni budžet je ostvario suficit, a ukoliko je manji – ostvario je deficit i država mora izdati obveznice (pozajmiti novac) kako bi nadoknadila manjak sredstava u budžetu. Uloga poreza u kontekstu nametnutih ograničenja je finansiranje javne potrošnje, ali primarna uloga poreza je da osigura potražnju za nacionalnom valutom.

Novac, od 70-ih godina prošlog stoleća i ukidanja zlatnog standarda, nema pokriće u zlatu. Zašto onda svi unutar ekonomije prihvataju određenu valutu (koja nema nikakvu intrinsičnu vrednost) kao sredstvo plaćanja? Odgovor je: zbog poreza. Valuta suverene države glavni je i najčešće jedini način za plaćanje poreza. Kako bi izbegli negativne posledice neplaćanja poreza, poreski obveznici moraju da dođu u posed nacionalne valute učestvovanjem u ekonomskim aktivnostima. Kolonijalna Afrika je najbolji primer za to. Monetizacija afričkih ekonomija odvijala se nametanjem poreskih obaveza. Najvažniji cilj kolonijalne politike nametanja poreza u afričkim zemljama bio je prisiliti Afrikance da prodaju svoj rad u zamenu za plate denominovane u valuti kolonizatora, kako bi se omogućilo stvaranje novog tržišta za evropske proizvode.

Druga vrlo bitna uloga poreza je ograničavanje inflacije. Oporezivanje omogućava transfer resursa iz privatnog u javni sektor bez stvaranja inflacije. Oduzimanjem kupovne moći privatnom sektoru, država stvara prostor za kupovinu dobara i usluga bez uticaja na rast cena. Porezi se mogu koristiti za ograničavanje i podsticanje privatne potrošnje tokom razdoblja inflacije i deflacije. Ukoliko je ekonomska aktivnost pojačana i potražnja je na granici proizvodnih kapaciteta, cene roba i usluga rastu. Država može olakšati inflatorni pritisak dizanjem poreza i na taj način ograničiti privatnu potrošnju. Kad je ekonomska aktivnost slaba, država može sniziti poreze i tako podstaći privatnu potrošnju.

Zanimljiva, ali za mnoge šokantna činjenica jeste da oporezivanje ne treba primenjivati kako bi država mogla da izvršava novčane uplate. Suverena država vlastitu valutu uvek može kreirati putem centralne banke. Prema principima funkcionalnog finansiranja definisanim od strane kejnzijanskih ekonomista, o oporezivanju možemo donositi sud samo na temelju njegovih posledica. Dve glavne posledice poreza su: poreski obveznik ima manje novca za trošenje, a država ima više. Druga posledica se može postići državnom emisijom novca, stoga je samo prva posledica značajna. Oporezivanje bi, stoga, trebalo da bude nametnuto samo onda kada je poželjno da poreski obveznici imaju manje novca za trošenje, na primer kada bi inače trošili toliko da bi izazvali inflaciju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s