Margaret Etvud: roboti, igračke koje će preigrati čoveka

00 Visions-of-Our-Communal-Dreams-work-in-process-by-Michael-Takeo-Magruder-with-Drew-Baker-Erik-Fleming-and-David-Steele-2012.-Image-C-2012

Dobrodošli u budućnost, jedno od naših omiljenih igrališta. Svi neretko volimo da makar letimice prebiramo po toj temi, kao što to već naše brojne utopije i antiutopije kazuju; kao u video igri Afterlife – slobodno možete posegnuti za bilo čim iz naše “budućnosti” i nećete podneti bilo kakve konsekvence… jer niko tamo “u budućnosti” nije stvarno ni bio, već ju je samo zamišljao, piše čuvena spisateljka i pesnikinja Margaret Etvud za Njujork Tajms.

Scena iz komada R.U.R. češkog pisca karela čapeka, u kojem su se po prvi put u istoriji pojavili "roboti"

Scena iz komada R.U.R. češkog pisca Karela Čapeka, u kojem su se po prvi put u istoriji pojavili “roboti”

Kakva nas sudbina u toj budućnosti očekuje? Da li će to biti “Jaoj” ili će biti “Ura”? Žalopojka ili klicanje? Zombijevska Apokalipsa? Bez ribe u morima i okeanima? Vertikalna urbana poljoprivreda na krovovima oblakodera? Bez uglja i nafte koje ćemo uskoro sagoreti? Genetski modifikovani ljudi? Hoćemo li, koristeći naš veliki, veličanstveni mozak i domišljatost, uspeti da rešimo gomilu problema s kojima se danas suočavamo? Ili će nam ta ista pamet, zajedno sa pohlepom i kratkovidim razmišljanjem, biti uzrok našem padu? Imamo dovoljno prostora za špekulacije, jer, kao što smo rekli – Budućnost nije unapred zacrtana.

Mnoge naše predstave o budućnosti imaju kao potku i inspiraciju robote. I ova moja takođe ima robote, mada nam je rečeno da će Budućnost biti “nešto” daleko više od njih. Da li je to dobro ili loše? Još uvek se nismo odlučili niti opredelili. I, kad smo već kod toga, šta kažete na robotski um koji je daleko lakše stvoriti nego naš, ljudski?

Pisci naučnofantastičnih romana decenijama su se bavili ovom temom, mada daleko od toga da su bili prvi koji su to učinili. Čovečanstvo će u budućnosti, u mašti sci-fi pisaca, sačinjavati nebiološki subjekti iako će imati osećaje i osetila, a o ovome se pisalo još u doba prve olovke i svitka papirusa.

01 R.U.R._by_Karel_Čapek_1939Zašto sanjamo o ovakvim stvarima? Jer ih, duboko u sebi, želimo. Naša vrsta nikada ne ulaže baš previše truda u stvari koje nisu na njenom spisku želja. Da smo tehnološki osposobljeni miševi, a ne ljudi, usavršavali bismo smrtonosne harpune protiv mačaka ili ptice-rakete s eksplozivom, ili molekularne fabrike koje bi nam proizvodile “sir-na-zahtev”, poput nekog mišjeg kapetan Kirka iz Zvezdanih staza koji bi mašini, pritiskom dugmeta, naložio da napravi “sir, čedar, intenzivnog mirisa”, a mašina bi mu ga, već sledećeg trenutka, isporučila. Ipak, naše želje leže na drugom mestu, iako bi ovakvo pravljenje sira bilo baš krasna stvar.

Da bismo razumeli primarnu listu želja nas, razumnih bića (što i termin Homo sapiens znači), vratimo se mitologiji. Naše smo bogove obdarili sposobnostima koje smo oduvek želeli da imamo za sebe: besmrtnost i večna mladost, letenje, blještava lepota, beskrajna snaga, kontrola klime, najmoćnije oružje, ukusna hrana – minus kuvanje i pranje – uz veštačka stvorenja, koja će odmah i bespogovorno izvršavati sve naše zapovesti.

U jednom od najstarijih poznatih tekstova, Sumerski bog je uveo dva demona u Svet Mrtvih kako bi ovi spasli boginju života – jer, kako nisu biološki živi, oni sami ne mogu ni umreti. Hefest, hromi kovač – bog iz Homerove Ilijade i drugih mitova, izrađivao je u svojoj radionici ne samo metalne stolove koji se sami kreću u prostoru, već i devojke od zlata, sluškinje koje su posedovale veštačku inteligenciju. Pored ovih bića, Hefest je stvorio i Talosa, bronzanog džina koji je motrio nad ostrvom Krit i čuvao ga od neprijatelja. Time nam je u istoriji ostavljen i prvi zaplet tipa “čovekov rat protiv robota”.

06Idući kroz istoriju sve bliže našem savremenom dobu, nastavljali smo da se zabavljamo pričama o proto-robotima, s metalnim glavama i sposobnim da s nama razgovaraju, ljudskom rukom stvoreni Golemi, oblikovani u glini, marionete kojima je udahnut život, i lažne žene poput Olimpije i Kopelije, nama poznate iz opere i baleta. U međuvremenu, radili smo prilježno i u stvarnosti, a ne samo stvarajući mitove: tu su i automati na vodenu paru koji datiraju još iz antičkih vremena; Leonardo da Vinči osmislio je veštačkog vojnika – viteza; a 18. stoleće bilo je poznato i po procvatu igrački na navijanje: životinja, ptica i lutaka koje obavljaju jednostavne radnje. Čuveni francuski pronalazač Žak de Vokanson, kojeg je proslavila čitava plejada automata po sopstvenim zamislima, stvorio je 1738. Veštačku patku (!) s kojom je otišao i korak dalje: Činilo da ona jede, vari, a potom izbacuje nus-proizvod. Nažalost, ovaj “izmet” je uvek bio prethodno uskladišten; ipak, ova “ptica” pokazala je u kojoj meri možemo biti oduševljeni posmatranjem neživog subjekta koji bismo – da je u pitanju živa patka – ravnodušno oterali s našeg travnjaka.

04 veštačka patka

Jednom kada se Moderno doba već ukazalo pred nama, postali smo prilično ozbiljni u vezi njih. Reč “Robot” je 1920. u književnost a potom i u opšti govor uveo češki pisac Karel Čapek u svom naučno-fantastičnom pozorišnom komadu R.U.R. (Rossumovi Univerzalni Roboti, ali iluzija i na nemačku industrijsku oblast Rur, simbol mukotrpnog čovečjeg rada). Reč “robot” izvedena je iz korena slovenske reči “rob” ili “ropstvo”, široko upotrebljavane među slovenskim narodima (a reč “sloven”, takođe, potiče od starofrancuske reči “sclave”, izvedene od srednjevekovnog latinskog “sclavus”, što je, opet, izvedenica iz vizantijskog grčkog “σκλάβος” i znači “rob”). Čapekovi roboti samo su odjeci Aristotela, koji je još odavno spekulisao da bi ljudi jednog dana mogli biti u stanju da otklone bedu sopstvenog ropstva stvaranjem uređaja-automata koji se sami mogu kretati, poput Hefestovovih metalnih stolova, radeći teške poslove za nas. Čapekovi roboti, su potom, osmišljeni kao veštački sačinjeni robovi kojima se ukidaju sve nesrećne nastale potrebom za živom, ljudskom radnom snagom.

07Ili kao što priča iz zlatnog doba sci-fi stripova tako lepo ističe: “Psi su bili čovekovi najbolji prijatelji – a sada su to roboti. Našoj su civilizaciji potrebni za mnoge važne zadatke!” (Sudeći prema kupastim grudima žene u stripu, rekla bih da je ova parola nastala početkom 1950-ih, dodaje u svom članku ova kanadska spisateljka). U priči “Savršeni sluga” (The Perfect Servant), Hugo je robot veoma nalik na Limenog (Drvoseču) u priči “Čarobnjak iz Oza”, lik čiji uticaj na svet robota nije bio priznat – kaže: “Ponosan sam što sam robot i što valjano služim gospodara, profesora Tompkinsa!”Ali, Hugo takođe kaže: “Ne razumem žene”.

Ali avaj. Hugo zna kako da prozori zablistaju, kako se aranžira cveće ili savršeno namesti sto za obedovanje, pa ipak mu nešto nedostaje. Ko je osmislio ovog momka? Moja pretpostavka je da je njegov tvorac profesor Tompkins. Ah, prokleti da su ti ludi naučnici, kojima i samima nedostaje neki “ljudski čip ili dva”, i onda, po pravilu, urade nešto loše.

I time su ‘okićene’ mnoge popularne priče o robotima; jer, iako žudimo za njima i osmišljavamo ih, nikada se nismo osećali dovoljno komforno pri pomisli na čovekolike robote u našoj blizini. Ne postoji ništa što nas više obespokojava, kažu oni koji takve stvari proučavaju, nego li ‘bića’ koja se izgledaju kao ljudi, ali nisu to sasvim. Sve dok izgledaju kao Limeni i imaju levak na glavi, možemo se nositi idejom da su pored nas; ali, ako izgledaju skoro kao i mi – ako izgledaju, recimo, kao “replikanti” u filmu “Blade Runner” ; ili kao submisivne Stepfordske žene plastičnih lica; ili, možda, kao neprijateljski nastrojeni roboti kao što je to “Terminator” koji je dovoljno čovekolika pojava – sve dok njegova veštačka koža ne izgori – a onda to postaje već sasvim druga stvar.

11

Briga je, izgleda, u tome što se savršeni roboti, umesto da budu ponosni što služe svoje tvorce, mogu izmetnuti u buntovnike, opirući se svom podređenom statusu – i možda zbog toga nastojeći da nas eliminišu ili nas porobe. Kao i Čarobnjakov šegrt ili tvorac Golema, možemo učiniti čuda – ali ujedno i strahujemo da ne možemo kontrolisati konačne rezultate. Roboti u čapekovom komadu R.U.R. na kraju trijumfuju, a ovaj “mim” (meme) je od tada, nakdnadno, decenijama razrađivan u svakoj narednoj priči, bilo da je pisana ili snimljena na filmsku traku.

Pametnu varijantu robota obezbedio je Džon Vindhem (John Wyndham) u svojoj priči iz 1954. pod nazivom “Saosećanje u strujnom kolu”; u njoj roboti koji poseduju empatiju i brižnost za svaku ljudsku patnju odsecaju glavu bolesnoj ženi i priključuju je za robotsko telo. U vreme kada je Vindhem ovo pisao, ovakav zaplet čitao se sa svepštim užasom, ali danas bismo verovatno rekli kako je to “Sjajna ideja!” Već smo navikli na perspektivu buduće “kiborgizacije” ljudi, jer – kako je Maršal Makluan primetio u vezi sa medijima – sve ono što projektujemo i emitujemo drugima istovremeno menja i nas, a ono što odgajamo takođe odgaja i nas same. Na taj način, ono što čovek robotizuje moglo bi, u budućnosti, robotizovati i njega samog.

Možda. Do određene tačke. Ako to dopustimo.

10 Kirk_and_shahnaIako sam odrasla u zlatnom dobu sci-fi robota, prvi funkcionalni komad robotike nisam videla sve do ranih 70-ih u Ontariju. Nije to bio humanoidni robot, već robotska šaka i ruka koja se u Laboratoriji za nuklearna istraživanja Čalk River koristila za manipulisanje radioaktivnim materijalima. Mnogi od tih tehničko-tehnoloških principa korišćenoi su za čuveni ”Canadarm’ – manipulatorsku ruku koja se 1980-ih koristila u Spejs Šatlu, a otada do danas uz još daleko širu primenu, uključujući daljinsku hirurgiju i – moj favorit – daljinsku ruku za pisanje. Učestvovala sam u razvoju ‘LongPena’ 2004. godine koji bi olakšao potpisivanje knjiga na promocijama i književnim večerima, ali, kao kad je i Golem bio u pitanju, ova se zamisao nekako otela od prvobitnih namera njenog tvorca i sada se užurbano i intenzivno koristi u svetu bankarstva, biznisa, sporta i muzike. Ko bi pomislio?

Ovo je benigna upotreba robotike, a ima daleko više primera nego što sam pobrojala, piše Margaret Etvud. Sve vrste industrija danas koriste robote jer svi vole njihove prednosti: posao im nikada ne dosadi, ne treba im penzioni plan, niti štrajkuju. Ovaj trend izaziva određenu količinu straha: šta će se desiti s nama, “potrošačima”, ako roboti zamene sve ljudske radnike? Ko će kupiti sve stvari koje roboti mogu tako beskrajno i jeftino da proizvode? Jer, čak i naizgled najmiroljubivija upotreba robota može imati svoje skrivene mane.

12Ali, kako kažu njihovi zagovornici, mislimo na moguće spašavanje ljudskih života kojima bi oni i te kako doprineli! Nanoroboti bi mogli izazvati revoluciju u primeni neinvazivnih metoda operacija. A roboti su već operativni u sredinama opasnim po ljude, kao što su mesta detonacija bombi ili podvodna istraživanja. Izvesno je da je ovakva primena robota više nego sjajna.

Mi, međutim, uvek hoćemo da pomeramo granice; to je deo ugrađen u pamet našeg velikog – veličanstvenog – mozga. Hefest je osmislio neka veštačka pomagala, ali – kao i svaki štreber – nije mogao odoleti a da ih ne pravi u obliku divnih zlatnih devojaka, čitav odred njih namenjenih samo da bi služile Čarobnjaku. Pigmalion je u slonovači isklesao devojku, a zatim se u nju i zaljubio. Pa i mi smo danas poprilično krenuli u tom pravcu: “The Stepford Wives” sija nam kao svetionik, a još bliže nama u novijem filmu “Ona”, Hoakin Feniks postaje opijen divnim iako veštačkim glasom operativnog sistema svog mobilnog telefona.

Ovo, međutim, nije isključivo jednosmerna ulica. Pisac Susan Swan ima priču u kojoj ženski lik stvara muškog robota pod nazivom “Manny”, koji ume vešto da kuva i čija su elektronska kola programirana da duboko saosećaju sa svojom gospodarkom, on je “devojka za sve”, i sve što bi jedna prava devojka poželeti mogla, sve dok ga ne ukrade… njena najbolja prijateljica, koristeći sopstveni empatički modul robota kako bi ga pridobila za sebe (jer, njoj je “još više potreban”… kako da odoli?)

Vratimo se u našu stvarnost koja je već danas nalik tehno-fantastici: obećava nam se dostava hrane pomoću dronova – što je posebna komedija, jer paradajz sos koji nije na vašoj pici sigurno nije daleko – tresnuo je negde usput, na ulicu. U auto-prodavnici popričali smo sa našim samonavodećim vozilom. Nemojte držati dah: Malo je verovatno da će se vozači ikada odreći svoje autonomije, a mogućnosti za hakovanje su više nego očigledne. Idući još dalje i pomerajući granice robo-koncepta, ljudska bića sanjaju o robotskim prostitutkama, zajedno sa sanitarnim samo-ispirajućim i “higijenskim funkcijama”. Da li će biti i glasovnih funkcija? A ako će biti, kako bi ovakvi roboti trebalo da pričaju sa svojim vlasnicima?

08Ako postoje i šanse da se usled kvara bolno zaglavite u telu protetičkog robota za uživanje, pa, dodaje Etvudova sa ne malo ironije, uskoro ćete moći da iskoristite nešto kao “daljinsko ljubljenje” – uređaj koji na vaše usne prenosi osećaj poljupca vama drage osobe, dobivši zauzvrat žustri i strastveni odgovor, a tu je i i aparat koji podseća na igračku od silikonskih polimera, jaje Silly Putty (Samo zatvorite oči). Ili se možete prepustiti “teledildoničkom”svetu koji je u nastajanju – u suštini, daljinski kontrolisanih vibratora. Pokrenite kontrolne palice i posmatrajte efekte na ekranu. Besplatno seme… Sačekajte da vam Google ili Skype otmu ovaj “nesvakidašnji izum”, jetko završava Margaret Etvud svoj osvrt na robote.

Da li bi daljinski “seks-na-zahtev”, pita se spisateljica Margaret Etvud, promenio ljudske odnose? Da li bi takvo šta promenilo ljudsku prirodu? Šta je, uopšte ljudska priroda? To je jedno od pitanja na koje nas naši roboti – realni a i fiktivni – oduvek navode da razmišljamo.

Svaka tehnologija koju razvijamo prestavlja produžetak nekog od naših čula ili sposobnosti. Oduvek je bilo tako. Koplje i strela su produžetak naših ruku, teleskop je povećao doseg našeg oka, a sada “Kisindžer uređaj za ljubljenje” koristi kao nadomestak za usta. Svaka tehnologija koju smo ikada izumeli je takođe je menjala i način našeg života. Pa, koliko će naši životi biti drugačiji ako se odlučimo da u budućnosti živimo sa svim tim robotima, deleći s njima naš posao i našu privatnost?

09

I što je još važnije, kako ćemo tu budućnost kontrolisati? Svaka savremena robotska forma danas, kao i svaka koja će u budućnosti uslediti, zavisi od snabdevanja jeftinom energijom. Ako nestane energije i energenata koji pokreću našu ekonomiju – staće naš život – kao i naši roboti. Jer, u najvećoj smo meri sazdali takav način života koji zavisi od okeana električne energije. Hefestov bronzani džin je pokretan je ikorom, energijom bogova; nju naravno, ne možemo koristiti ali moramo razmišljati o makar još jednom alternativnom izvoru energije koji je ujedno široko dostupan, a i neće biti poguban po nas (kao ugalj ili nafta).

Ako to ne možemo da smislimo i realizujemo, broj mogućih opcija koje će nam u budućnosti preostati kao dostupne će se dramatično svesti na – samo jednu. A onda neće biti tog “ura”, već će biti “joj”. Ovo će možda biti praćeno – kao u priči Reja Bredberija – saglasjem hora robotskih glasova koji će još dugo odzvanjati Zemljom, nakon što naši glasovi budu zauvek zamrli.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s