Zaboravite Laponiju i Deda Mraza. Pravi dom Božića je čudan i nepoznati kineski grad koji se zove Jivu (Yiwu). Novinar BBC-ja Tim Mon (Tim Maughan) posetio je ovaj globalni epicentar plastičnih ukrasa i poklona za svaku priliku. Evo njegove priče.

Na samo par sati od Šangaja Mon se našao zarobljen i izgubljen na najvećoj globalnoj pijaci ne samo ukrasa i “džidža-bidža” već svih malih proizvoda na koje biste ikada pomislili: sve “sitno” i svetlucavo što viđate uokolo po svetu – nastaje u ovom gradu ili u njegovoj neposrednoj okolini, a Jivu je mesto gde se ugovaraju samo poslovi na veliko. Beskrajni šareniš, blještavilo i zvukovi igračaka zapljuskuju vas sa svih strana… dok Bi-bi-sijev novinar bezuspešno pokušava da pronađe izlaz na svetlost dana. On je “nakon tri sata zabave i fascinacije ovom globalnom pijacom ukrasa, beznadežno izgubljen, u nastojanjima da se poslednjih 45 minuta izvučem sa ovog mesta, nepreglednog lavirinta hodnika i prodavnica koje izgledaju identično. Okružen sam veštačkim drvećem, tričarijama, lažnim snegom, Deda Mrazovim kapama u bezbroj izdanja i animiranim LED irvasima (kao i čuvenim psićima kojima, dok laju i kaskaju na baterije, zlokobno svetlucaju oči).

Sve što čujem je nemoguća buka od praznične muzike koju ispuštaju igračke. Ne mogu da izađem iz svoje najgore božićne noćne more – a tek je avgust. Vruć, lepljivi avgustovski dan. Na trenutak mi se pričinilo kao da nikada neću uteći s ovog mesta, osuđen da ostatak života provedem u Deda Mrazovoj pećini.”

“Nalazim se na ‘Božićnom nivou’, na Međunarodnoj tržnici u Jivuu, oko 300 kilometara južno od Šangaja. Prema kineskoj novinskoj agenciji Sinhua, više od 60% svetske božićne dekoracije pravi se u ovom gradu, a najveći deo proda se na ovom ogromnom vele-tržištu. Kao što sam otkrio, ovde se, doslovce, pravi naš, zapadnjački Božić. To je ono plastično drvce i rasveta kojom svake zime ukrašavamo naš dnevni boravak,oni ukrasi svih boja i dezena raspeti u svim pravcima, kao i nova čarapa za poklone koju ste i ovih praznika kupili vašem detetu. Više je nego izvesno da sve ove ‘božićne radosti’ potiču upravo iz Jivua, Carstva plastične mase.”

“Ovde sam sa na ne-zna-se-kom-odeljenju, a moji vodiči su Lijam Jang (Liam Young) i Kejt Dejvis (Kate Davies). Oni su deo grupe studenata, pisaca i filmskih kompanija na snimanju filma o ovom globalnom lancu nabavke “sa izvora”, odakle potiče najveći deo naše zapadnjačke robe široke potrošnje. A ovog toplog avgustovskog dana ta ih je potraga, baš kao i mene, dovela do onoga što možemo nazvati svetskom prestonicom božićnih darova.”

Kolosalni šoping centar

“Teško je pronaći reči koje bi opisale veličinu Međunarodne tržnice u Jivuu. Mogao bih početi sa statistikom: trenutno (i to samo trenutno, jer se ona širi bukvalno iz dana u dan!), zaprema površinu od četiri miliona kvadratnih metara na kojima se nalazi 62.000 prodavnica. Procenjuje se da ga svakodnevno poseti 40.000 hiljada ljudi, od kojih, kako kažu, njih 5.000 dolazi iz inostranstva. Ipak, ovo su samo brojke, dok je na licu mesta prosto – neopisivo.”

“Unutra, izgleda kao prilično ruinirani tržni centar kolosalnih razmera, ali pre nego što započnete svoju šetnju morate dobro proceniti njegovu veličinu. Kompleks je podeljen u pet ‘odeljenja’ ili, još bolje rečeno, ‘oblasti’, i evo me kako ulazim Oblast 1 – pravo kroz hodnik pretrpan prodavnicama, zapravo štandovima, koji su izneli svoje olovke, bojice, flomastere, hemijske olovke… Okrećem za ugao: tamo, još više olovaka i… olovaka. Hodam još 15 minuta. I svuda ista slika.”

“Na kraju sam dospeo do pokvarenih pokretnih stepenica, kojima se penjem na druge nivoe. Olovke u bezbroj varijacija ustupaju mesto bezbrojnim hodnicima punim prodavnica koje prodaju – kutije za naočare. i evo, usledila je još jedna promena nivoa i odjednom do grla upadam u džunglu prepunu veštačkog cveća. Lijam Jang, organizator našeg puta je ovde bio i ranije, rekavši mi usput da su, tokom prethodne posete neki od njegovih učenika krenuli da šetaju kroz svih pet oblasti, kako bi posetili svako pojedinačno. Nakon više od osam sati, konačno su odustali.”

Samo veleprodaja

“Veličina i razmere Jivua nisu jedino što ga razlikuje od vašeg lokalnog tržnog centra u komšiluku. Za početak, ovde kao ‘običan kupac’ ne možete kupovati, bar ne u uobičajenom smislu “kupca”. Mega-pijaca ovog kineskog grada strogo je namenjena kupovini na veliko. Svaka od 62.000 prodavnica je iste, tipske veličine: kockice-štandovi površine 2.5m x 2,5 m, služe kao ‘izlozi’ svake kineske kompanije i fabrike pojedinačno.

Ova tržnica nije toliko tržni centar koliko je ogroman sajamski prostor koji se proteže u nedogled, izgrađen za one koji su najvažniji u trgovačkom lancu posrednika: maloprodajne kupce, koji ovde dolaze preko celog sveta kako bi pogodili posao na licitacijama za kontejnere krcate jeftinim proizvodima, kojima će popunjavati rafove svojih zapadnih prodavnica. Sam obim onoga što je pred mojim očima ne narušava čak ni činjenica da su zlatni dani i vrhunac Tržnice u Jivuu već prošlost – značajan deo ove trgovine danas se preselio na internet i vebsajtove kao što su ‘Alibaba’ i ‘Made In China‘. Ipak, i pored sve značajnije virtuelne kupoprodaje, Jivu i dalje ostaje fizička manifestacija ogromne, nevidljive kineske proizvodne mreže koja jeftinom robom snabdeva sve nas na zapadu i širom sveta.”

“Hodam i gledam čega sve ovde ima. Korpe i ašovi. Suncobrani. Modeli kineske svemirske stanice. Lampe sa svetskim liderima otštampanim na abažurima. Vuvuzele (da, i dalje se prave). Čitav ovaj ‘blok’ je veličine ogromne robne kuće i u njemu se prodaju isključivo LED oznake i osvetljenje; na većini radnji postavljena je beskrajno identična fraza: ‘LED natpisi’. Evo i “štanda” na kojem se prodaju lupe a la Šerlok Holms. Spisak se nastavlja…”

“Sve ove stvari, ovako na gomilama, izgledaju neverovatno, mada imaju nečeg zajedničkog. Ovde ne postoji skupa roba koja ima veliku vrednost – u Jivuu je sve neshvatljivo jeftino, a tek je nekoliko “brendiranih” stvari. Elektronsku robu možete pretraživati čitav dan i nećete uočiti nijedan Samsung, Apple, ili Beats. Umesto toga, sve što ćete zapaziti jeste gigantski sektor kineske industrijske proizvodnje, koji se često previđa. Tu su i gomile sitnica kojima su vaše fioke prepune; gratis olovke koje vam u prolazu nude prodavci, ili igračke koje će vaša deca slomiti ili zaboraviti, na stotine proizvoda za jednokratnu upotrebu kojima je krcata svaka od tih kockica koje nazivamo “radnjama”; tu su i prodavnice s robom za dolar i benzinske pumpe. Beskrajni okean stvarčica koje kupujemo impulsivno, bez nekog racionalnog razloga, ili samo zato zato što nam u tom trenutku deluju smešno. Kupujemo… a sve zbog toga što je ovde roba jeftina – najjeftinija na svetu. Kina je takođe i svetski lider u plastičnom otpadu, čiji je ‘izložbeni salon’ u Jivuu.”

I upravo iz tog razloga postoji nešto što nadasve odlikuje ovaj grad: Božić. Zaboravite na Severni pol, zaboravite Deda Mraza i njegovu ‘radionicu’: U Jivuu i njegovoj okolini je 2012. godine bilo 750 kompanija koje su se isključivo bavile proizvodnjom božićnih ukrasa i drugih ‘prazničnih artikala’. Ovo su podaci jedne nadasve čudne i osobite poslovne grupacije: Udruženja za božićne proizvode (Yiwu Christmas Products Association).

“Da bi se iz prve ruke videlo kako se u ovom gradu plastike pravi Božić, odlučili smo da posetimo obližnju fabriku koja prodaje svoju robu na Tržnici u Jivuu. Dakle, nije prošlo ni 24 sata nakon što sam se nekako izvukao iz Oblasti 1, večite Božićne Pećine, i evo me na recepciji pogona ‘Yiwu Hangtian Arts & Crafts Co Ltd, male firme na oko 30 minuta vožnje van grada. Ovo je bila, kako se pokazalo, veoma uznemirujuća a i najneobičnija fabrika koju smo videli tokom naše posete Kini.”

Vruć posao

“Za početak, hajde da opišemo kontekst i sredinu: napolju je skoro 30 stepeni; nalazimo se u maloj, trošnoj fabričkoj zgradi punoj svima poznatih Božićnih slika. Prvo što su nam pokazali sprat u kojem se nalazi glavni pogon, sa par desetina radnika svih uzrasta i oba pola, i to pretežno žena mlađih od 20 godina koje umeću sličice u ramove, a tu su i nepregledne količine veštačkih venčića, cveća, drvaca, lišća, loze i čega sve ne.

Jedna žena pažljivo sklapa i ukršta trake od plastičnih folija, dok žene pored nje na trake lepe slogane “Merry Christmas”, pokrivajući ih crvenom bojom sa šljokicama. Jedan dečak u zamrljanoj kecelji, po svemu sudeći jedva tinejdžer, ručno farba ukrasne bobice u crveno. U sporednoj prostoriji radnik sedi ispred velikog ventilatora i u kofu s ključalom tečnošću nepoznatog porekla uranja metalne žice, savijajući ih dok su još vruće, oblikujući ih u venčiće za glavu na kojima su rogovi irvasa.

Mućkanje i bućkanje

Posvuda su razbacani plodovi njihovog truda i samopregora; hiljade varijacija na božićne ukrase koje oni stalno nešto “inoviraju”, pridodaju im ili oduzimaju (otuda i one čuvene “varijacije na temu”: praktično svi prozvodi stižu u nebrojeno verzija, u zavisnosti od ‘inspiracije i kreativnosti’ nekog radnika koji se zatekne u smeni); uokolo su brda ukrasa koji ispadaju iz kartonskih kutija kao i plastične gajbe koje se plastičnim nakitom brže pune nego što ste u stanju da ih pomaknete u stranu, prosipajući se po podu ili se nadvijajući nad glavama radnika.

“U susednoj prostoriji nalaze se već gotovi fabrikati – i tamo je dvadesetak žena, koje sede u redovima za svojim šivaćim mašinama; vrelo je, i sve što se čuje je konstanto zujanje mašina koje štepuju kape, božićne čarape, i praznične ukrase. Posvuda su crveno-bele kape Deda Mraza, od one vrste koju nosite pri kancelarijskim proslavama Božića, koje kupite za par funti a nakon Novogodišnje noći bacite. Pogon u kojem se nalazimo pravi takve kape. Jedna devojka u mojoj blizini ušiva belo krzno na crvenu kapu brzinom od dve kape u minuti; čim ih sašiju, krojačice ih jednostavno bace na patos ispred svog radnog stola, nečujno padajući i gomilajući se.”

“Na spratu iznad nalazi se livnica plastike u kojoj su zaposleni uglavnom mladići, bez odeće do pojasa zbog nepojamne vrućine: Vazduh je gust, natopljen isparenjima, mirisom hemikalija i vrelom plastikom. Iz Samsungovih brendiranih vreća muškarci vade plastične granule i stavljaju ih u mašine koje treba da ih istope, a potom utisnu u kalupe od kojih se prave igračke: Sneško Belić ili Deda Mraz. Ovo je proces koji se stalno iznova ponavlja i potencijalno je opasan, jer radnici svoje ruke moraju da stalno stavljaju unutar velikih presa. Mnogi od njih prekraćuju svoje slobodne trenutke tako što na smart telefonima gledaju kineske tele-novele.”

“Ne samo što vas od tolike ‘božićne produkcije’ uhvati vrtoglavica, već i usled obima uloženog fizičkog rada. Ovo me je izuzetno iznenadilo. Možda sam ispao naivan, ipak – da su me pre ove posete Jivuu pitali kako se to Božićni ukrasi prave, samo bih samouvereno odgovorio kako se, najverovatnije, masovno proizvode unutar potpuno automatizovanih fabrika… koliko bih pogrešio.”

“Ali istina je, zapravo, da upravo na ovakvom mestu leži prava tajna proizvodnog uspeha Kine – troškovi fizičkog rada su toliko niski da je izmišljanje i kreiranje proizvoda ljudskom rukom jeftinije od upotrebe mašina. Nikada nisam do kraja stekao celovitu predstavu, ali mi je jedan od fabričkih rukovodilaca rekao da zaposleni u ovom regionu imaju plate između 200 i 300 dolara mesečno, i to za 12-časovno radno vreme pa i duže od toga, šest dana u nedelji. Ovo omogućava malim kompanijama poput Yiwu Hangtian Arts & Crafts da započnu sa relativno malim ulaganjima, što im daje fleksibilnost da se prilagode tržištu i konkurenciji, omogućavajući im izmene svojih proizvoda “u hodu”, kako bi zadovoljili potrebe svojih klijenata.”

“Na rastanku dobijamo svetlucave božićne kutije pune božićne dekoracije. Sve što naprave ovde, ubacuje se u kontejnere i otprema u mega-luku, Ningbo. Tu se kontejneri prebacuju na brod sve do… ko zna gde. Rečeno mi je da većina ukrasa putuje za Sjedinjene Države i Evropu, dok je Rusija novo, veliko i veoma unosno tržište. Gledajući tog dana kako se Božić ručno sklapa pred našim očima, iz naše grupe sam čuo više od jednog komentara kako “Ovaj praznik više nikada neće biti isti”. Možda su bili u pravu.”

“Izgledalo je kao da smo dobili tek samo mali uvid u ogromnu proizvodnu infrastrukturu Kine. Što je još važnije, osećali smo kao da smo počeli da razumemo zašto sve ovo postoji: da bi mladi radnici ove daleke zemlje mogli da ostatku sveta prodaju robu za jednokratnu upotrebu, onu koju kupujemo po impulsu i bez prethodnog planiranja. Prosto vam se zavrti u glavi i jedva da možete pojmiti implikacije koje na mnogo nivoa ima ovakav način proizvodnje – od klimatskih promena do nezaposlenosti.”

“U Jivuu su nam rekli da proizvodnja božićnih ukrasa traje do kraja septembra, kada se zaustavlja a fabrike prelaze na izradu poklona i sitnica za Dan zaljubljenih i Uskrs. Nakon toga toga, tu je proizvodnja dekoracije i za Noć veštica, veoma unosan posao na američkom tržištu. A onda, s kraja proleća, ponovo kreće proizvodnja za Božić. Dokle god svet želi da proslavlja – šta god i kad god – Kina će biti tu kao prvi snabdevač. U njoj nije samo Božić već i svi ostali svetski praznici.”