Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu (II/II)

 

000

Kad Zmaj zagrli Medveda

Nakon što su u maju 2014. Rusija i Kina postigle nesvakidašnji sporazum o isporuci prirodnog gasa vrednog 400 milijardi dolara kroz gasovod ‘Moć Sibira’, čija je izgradnja počela u avgustu – dodat je i drugi ugovor, vredan 325 milijardi, za izgradnju Altajskog gasovoda u Zapadnom Sibiru.

Ova dva mega-energetska sporazuma ne znače da će Peking postati zavistan od moskovskog gasa i energije, premda je procenjeno da će Ruska Federacija obezbeđivati 17% svih kineskih prirodnih potreba za gasom do 2020. (Gas, međutim, čini samo 10% posto svih kineskih energetskih potreba u ovom trenutku). Ipak, ovi sporazumi signaliziraju u kom pravcu vetar duva – ka srcu Evroazije. Iako kineske banke ne mogu odmeniti one ruske banke koje su na udaru američkih i evropskih sankcija, one nude Moskvi, već pogođenoj ovim merama, priliku da se izbore sa nedavnim padom cena nafte, u vidu olakšanog pristupa kineskim kreditima.

Na vojnom frontu, Rusija i Kina su sada posvećene velikim združenim vojnim vežbama, dok će napredni sistem protivvazdušne odbrane, ruska raketa S-400, uskoro krenuti za Peking. Pored toga, po prvi put nakon Hladnog rata, Putin obnavlja staru doktrinu iz sovjetske ere o “kolektivnoj bezbednosti” u Aziji, kao mogućeg stuba novog kinesko-ruskog strateškog partnerstva.

Kineski predsednik Ši je ovo partnerstvo nazvao “uvek zelenim drvetom kinesko-ruskog prijateljstva”; može se o tome razmišljati i kao o Putinovoj “strateškoj osovini” koja se proteže sve do Kine. Bilo kako bilo, Vašington nije preterano oduševljen što prisustvuje povezivanju rusko-kineskih potencijala: Rusi su izvrsni u avio-industriji, odbrambenoj tehnologiji i teškoj industriji, što se nadopunjuje s kineskom izvrsnošću u poljoprivredi, lakoj industriji, i informacionim tehnologijama.

Takođe je već godinama bilo jasno da će, širom Evroazije, prevagu verovatno odneti ruski a ne zapadni gasovodi. Najnovija spektakularna ‘Gasovodistanska opera’ – Gazpromovo ukidanje budućeg gasovoda Južni tok, koji je trebalo da Evropu još intenzivnije snabdeva ruskim prirodnim gasom, na svom završetku samo je garantovala još veću energetsku integraciju kako Turske tako i Rusije – a u okviru nove Evroazije.

07

Zbogom unipolarnom svetu

Svi ovi međusobno uvezani događaji ukazuju na geopolitički tektonski pomak u Evroaziji kojeg američki mediji, jednostavno, nisu ni počeli da shvataju. Što ne znači da niko ništa primećuje: Među vašingtonskim establišmentom se već može namirisati početak prilične panike zbog ovakvog razvoja situacije. Savet za inostrane odnose (američki MIP) već je “izrazio žaljenje” zbog prisutne mogućnosti da Amerika, dosadašnja supersila, postane “bivša” jer je ova zemlja propustila jedan nadasve izuzetan diplomatski momenat, i stoga je usledio “nepovoljan rasplet”. Američko-kineskoj Komisiji za ekonomiju i bezbednost sada samo preostaje da okrivi kinesko rukovodstvo zbog njegove “nelojalnosti”, nevoljnosti za “reformama”, anatemišući ga kao “neprijatelja liberalizacije” sopstvene privrede.

Poslovično sveprisutni Vašington unaokolo se žali kako “skorojevićka Kina” remeti “međunarodni poredak”, što bi moglo da uruši “mir i prosperitet” u Aziji za sva vremena, čime se može stvoriti “nova vrsta hladnog rata” u tom regionu sveta. Iz perspektive Vašingtona, naravno, Kina u usponu ostaje glavna “pretnja” u Aziji, ako ne i u svetu, pa čak i Pentagon troši ogromne sume novca kako bi svoju globalnu imperiju održao netaknutom. Te priče o novoj pretnji Kine u Pacifičkom basenu i Jugoistočnoj Azija je potekla iz Vašingtona, mada se u njoj, međutim, ne pominje to da Kina i dalje ostaje okružena američkim bazama, kao i da (još uvek) nema sopstvenu vojnu bazu izvan svoje teritorije.

Naravno, Kina se suočava sa kolosalnim problemima, uključujući i pritiske nastale od strane “jedine planetarne supersile”. Peking, između ostalog, strahuje od pretnje po bezbednost svog pomorskog snabdevanja energijom iz inostranstva, kojim bi se mogle objasniti njene velike energetske investicije, podržavajući stvaranje evroazijske gasovodne mreže od Centralne Azije do Sibira. Njeni strahovi za energetsku budućnost takođe mogu objasniti i njenu potrebu da “pobegne iz moreuza Malaka”, tako što će uspeti da dopre do energenata u Africi i Južnoj Americi, kao i njena – u medijima mnogo pominjana – ofanziva na energetski bogata područja na istoku i jugu Kineskog mora, za koje je Peking duboko ubeđen da bi mogli postati “drugi Persijski zaliv”, jer bi se iz ovog regiona mogli crpsti čak 130 milijardi barela nafte.

Na unutrašnjem frontu, predsednik Ši je detaljno predstavio svoju viziju puta, koji bi tokom naredne decenije bio “vođen rezultatima” (a ne isključivo političko-etatističkim ciljevima). Uz ovu mapu puta ide i, kako sam kaže, “obavezna” lista reformi, koja nije ništa manje impresivna. Tu je i briga o očuvanju kineske ekonomije koja je po svojoj veličini svetski br.1, trudeći se da grozničavo grabi napred, a predsednik Ši je takođe uveo i “turbo” obračun protiv korupcije, mita i toksičnog otpada – posebno onog unutar same Komunističke partije – sve ovo po hitnom postupku.

08

Još jedan ključni problem jeste efikasnost privrede. Kineska državna preduzeća sada ulažu zapanjujućih 2.3 triliona godišnje – što je 43% ukupnih investicija u infrastrukturu ove zemlje. Ipak, istraživanja Škole za ekonomiju pri Cinghua Univerzitetu su pokazala da niz investicija u industrijske objekte – u rasponu od železara do cementara – postaju na duge staze preobimnog kapaciteta u odnosu na realan rast, što bi, zapravo, potkopalo kinesku produktivnost.

Ćjalu Vang i Jićjao Žou, autori naučnog rada “Produbljivanje reformi za dugoročni rast i razvoj Kine”, tvrde da će Kini biti teško da od statusa društva sa srednjim prihodima odskoči do društva sa visokim prihodima – što je ključni uslov da ova zemlja postane istinski globalna sila. Da bi se ovo postiglo, potrebna je ‘lavina’ dodatnih vladinih sredstava koje bi morale da idu u oblasti kao što su bezbednost, socijalna pomoć nezaposlenima i zdravstvo; ovo su troškovi koji sada zahvataju 9,8% kineskog budžeta, a od 2014. ovi budžetski troškovi narašće na 15,1 % – što je visoka stopa čak i za neke zapadne zemlje, ali ne i dovoljno visoka za ono što je Kini, u ovom trenutku, nužno potrebno.

Ipak , svako ko je pažljivo pratio šta je Kina postigla u protekle tri decenije zna da se – šta god bili njeni problemi i bez obzira na sve pretnje – ona neće raspasti. Uz njenu ambiciju da ekonomski rekonfiguriše trgovinsku i vojnu mapu sveta, kineski lideri takođe razmišljaju i o tome kako bi se, u bliskoj budućnosti, odnosi sa Evropom, takođe, mogli preoblikovati na način koji bi bio istorijski.

Šta se zbiva sa “Skladnom zajednicom”?

U istom trenutku kada Kina predlaže nove evroazijske integracije, Vašington se odlučuje za “imperiju haosa”, nefunkcionalni globalni sistem koji danas proizvodi haos, povratno udarajući preko Bliskog istoka u Afriku, pa čak i u periferiju Evrope.

U tom kontekstu, proizvođenje paranoje o “novom hladnom ratu” raste u SAD, Evropi i Rusiji. Bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji zna ponešto i o Hladnom ratu (pošto je i sam okončan jedan), ne može biti uznemireniji nego što je sada. Na dnevnom redu zvaničnog Vašingtona su “mere izolacije”, koje će verovatno naneti štete Rusiji – što je krajnje opasan scenario, čak i ako na duže staze može biti osuđen na propast.

U ovom trenutku, bez obzira na svoje slabosti, Moskva ostaje jedina snaga sposobna da sa Vašingtonom pregovara o globalnoj strateškoj ravnoteži, postavljajući neke granice preko kojih SAD ne može preći. U ovom ineregnumu, članice NATO i nadalje će krotko pratiti period buđenja Vašingtona, dok će, za to vreme, Kini još uvek nedostajati potreban strateški uticaj.

09

Rusija, baš kao i Kina, igra na kartu evroazijske integracije. Niko, naravno, sa sigurnošću ne zna kako će se sve ovo završiti. Pre samo četiri godine, Vladimir Putin je predlagao “skladnu ekonomsku zajednicu od Lisabona do Vladivostoka”, što je uključivalo i trans-evroazijski sporazum o slobodnoj trgovini. Ipak, danas, uz ovakve Sjedinjene države, NATO i Rusiju zaglavljene u Hladni rat, u senci ratnih sukoba u Ukrajini, i sa Evropskom unijom nesposobnom da se razdmrsi iz NATO klupka, najneposrednija nova paradigma bila bi, izgleda, ne toliko sveukupna integracija koliko podsticana ratna histerija i strah od budućeg haosa, koji se može proširiti i na druge delove Evroazije.

Međutim, ne treba olako isključiti ni promenu dinamike situacije. Na duži rok, takva je, izgleda podela karata. Jednog dana, Nemačka bi mogla odvratiti delove Evrope podalje od “NATO logike”, upravo zato što nemački poslovni lideri i industrijalci imaju na umu svoju potencijalno unosnu komercijalnu budućnost – baš u novoj Evroaziji. Koliko god to možda delovalo smešno, usred aktuelnog verbalnog rata oko Ukrajine, kraj ove igre mogao i dalje bi mogao uključiti postizanje saveza na relaciji Berlin-Moskva-Peking.

Trenutno, izgleda da nam je jedino dostupan izbor između ova dva, u sebe ušančena planetarna modela: 1. evroazijska integracija, ili 2. širenje “carstva haosa”. Na delu je “ili-ili” scenario: Kina i Rusija znaju šta žele, baš kao i, kako se čini, Vašington. Pitanje je: Šta će ostali “pokretni delovi” Evroazije odabrati da učine?

 

Pepe Eskobar je dopisnik za Asia Times iz Hong Konga, analitičar za RT i TomDispatch. ovo su izvodi iz njegove najnovija knjige Carstvo Haosa (Nimble Books).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s