Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu (I/II)

Danas 90% globalne kontejnerske trgovine i dalje putuje okeanom, i to je ono što Peking planira da promeni.

Shanghai sunrise

Datum za pamćenje: 18. novembar 2014. Tog dana, u Jivuu (Yiwu), gradu u kineskoj provinciji Žeđjang (Zhejiang) na tri stotine kilometara južno od Šangaja, prvi voz sa 82 kontejnera izvozne robe mase veće od 1.000 tona napustio je ogroman kompleks magacina krenuvši za Madrid. U špansku prestonicu stigao je 9. decembra.

Dobrodošli u novi trans-evroazijski voz koji će svakodnevno prevaljivati više od 13.000 kilometara – najdužu redovnu železničku rutu na svetu, 40% dužu od legendarne trans-sibirske trase. Teret će prelaziti Kinu sa istoka hitajući na zapad: prvo preko Kazahstana i Rusije, preko Belorusije i Poljske, sve do Nemačke i Francuske… Španija dolazi na kraju.

Možda nemate pojma gde je Jivu, ali ljudi od biznisa koji sklapaju svoje poslove širom Evroazije, a posebno oni iz arapskog sveta već su ovaj grad označili kao “mesto gde se događaju neverovatne stvari”. Govorimo o najvećem veleprodajnom centru za male potrošačke proizvode – od odeće do igračaka – najvećem na planeti.

Jivu-Madrid ruta preko Evroazije predstavlja početak izmena u pravilima globalne privredne i ekonomske igre. Ova železnička trasa predstavljaće efikasni logistički kanal neverovatne dužine. Predstavljaće “geopolitiku sa ljudskim likom”, spajajući i preplićući male trgovce s velikim tržištima i to čitavim svojim putem, preko ogromnog kopnenog prostranstva. Ovaj put već predstavlja izvrsnu ilustraciju evroazijskih integracija, procesa koji je u stalnom previranju. I, što je možda važnije od svega, ova trasa predstavlja samo prvu ciglu u zdanju kineskog privrednog “Novog puta svile”, projekta smišljenog za novo stoleće i nesumnjivo najveća trgovinska priča u svetu naredne decenije.

Jednog dana, ako se sve bude odvijalo po planu (i prema snovima kineskih lidera), sve ovo će biti “kinesko igralište” – zahvaljujući brzim prugama, ni manje ni više. Putovanje od Kine do Evrope trajaće dva, a ne 21 dan koliko je u sadašnjem trenutku potrebno. U stvari, kao što svaki klasični teretni voz napušta Jivu, tako će i novi, superbrzi D8602, startovati iz Urumkija u provinciji Ćinđjang, leteći ka Hamiju na kineskom dalekom zapadu. Ovo je prva železnica velikih brzina sagrađena u Ćinđjangu, nalik onoj koja će u skoroj budućnosti prelaziti preko čitave Kine.

04

Danas, 90% globalne kontejnerske trgovine i dalje putuje okeanom, što Peking planira da što hitnije promeni. Njegov, još uvek u povoju, i dalje relativno spori ‘Novi Put svile’, predstavlja tek prvi proboj za ono što će sigurno biti trans-kontinentalna revolucija u kontejnerskom transportu i trgovini.

Uz sve to, u ovu “trgovačku korpu” budućnosti uključena je i “win-win” ponuda, paket nižih troškova transporta robe, proširenje kineskih građevinskih kompanija širom Centralne Azije i u sve “stanove” (Uzbekistan, Kazahstan, Kirgistan,Tadžikistan, Turkmenistan), kao i u Evropi , lakše i brže prenoseći uranijum i retke metale iz centralne Azije, otvarajući bezbroj novih tržišta koja će zaposliti stotine miliona ljudi.

Dakle, ako Vašington namerava da se u budućnosti “okrene ka Aziji”, trebalo bi da ima u vidu ovaj kineski plan, i da su Kinezi već napravili ‘piruetu’ ka Evropi, preko Evroazijske teritorije.

Globalni biznis: Bekstvo ka Istoku?

Brzina kojom se sve ovo dešava je zapanjujuća. Kineski predsednik Ši Đinping lansirao je projekat Ekonomskog pojasa koji zahvata Novi Put svile, najavljujući ga u septembru 2013. u Astani, u Kazahstanu. Mesec dana kasnije, za vreme svoje posete indonežanskoj prestonici, Džakarti, najavio je i Pomorski Put svile za 21. stoleće. Peking čitav ovaj koncept definiše kao “jedan put i jedan pojas”, iako se, zapravo, radi o izgradnji fantastičnog lavirinta potencijalnih puteva, železničkih i pomorskih linija, uz niz regionalnih pojaseva i zona za trgovinu i industriju.

Reč je o nacionalnoj strategiji koja ima za cilj obnovu aure drevnog Puta svile, koji je veoma uspešno spajao sve one civilizacije koje su se na tom putu nekada nalazile, istok i zapad; Novi put stvara temelje za ogromnu, međusobno interaktivnu zonu poslovne pan-evroazijske saradnje. Kinesko rukovodstvo već je dalo zeleno svetlo za 40 milijardi dolara u infrastrukturnom fondu, novac čije trošenje kontroliše Kineska razvojna banka. Ovim novcem se trenutno grade putevi, brze pruge i energetski tokovi u odabranim kineskim provincijama. Fond će, pre ili kasnije, proširiti svoje delovanje kako bi pokrio projekte u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku, kao i u nekim delovima Evrope. Ali, Centralna Azija ostaje ključni i neposredni cilj.

Kineske kompanije će ulagati, i davati ponude za ugovore u više desetina zemalja, duž svih tih država planiranih da budu na ovom pravcu. Nakon tri decenije razvoja, tokom kojih je vrtoglavom brzinom usisavala strane investicije, današnja strategija Kine je: pustiti protok svog kapitala ka svojim susedima. Sa Kazahstanom je već potpisan ugovor od 30 milijardi dolara, a tu je i 15 milijardi dolara vredan ugovor sa Uzbekistanom. Obezbeđeno je da Turkmenistan dobije osam milijardi dolara u kreditima, a milijardu više otišlo je obližnjem Tadžikistanu.

Odnosi između Kine i Kirgistana su tokom 2013. godine unapređeni do “strateškog nivoa”. Svim ovim zemljama, izuzev Uzbekistanu, Kina je već poduže vreme najveći trgovinski partner. I mada su bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji i dalje vezane za rusku energetsku mrežu, Kina i na tome radi, stvarajući sopstveni “Gasovodistan” (Pipelineistan) u koji je uključen i novi gasovod do Turkmenistana – što je tek početak.

03

Konkurencija među kineskim provincijama za dobijanje što većeg učešća u ovom poslu i infrastrukturi koja uz njega ide biće žestoka. Peking je već rekonfigurisao Ćinđjang, stvarajući od njega ključno čvorište nove evroazijske mreže. Početkom ovog novembra, Guangdong – ” fabrika sveta ” – bila je domaćin prvom Međunarodnom sajmu Pomorskog Puta svile, na kojem su učestvovali predstavnici ne 42 zemlje ove prekookeanske transportne mreže.

Sam predsednik Ši s velikim entuzijazmom u igru ubacuje i svoju rodnu pokrajinu Šanži (Shaanxi), jer je u Ćijanu (Xian) nekada bio početak istorijskog Puta svile. Kina danas želi da Novim Putem svile sazda čvorište dvadeset prvog veka. Predsednik Ši je u svoj Novi Put svile, između ostalog, uvrstio i Tadžikistan, Maldive, Šri Lanku, Indiju i Avganistan.

Baš kao i istorijski Put svile, i ovaj novi mora uzeti u obzir mnoštvo uključenih zemalja i ‘spoljnih faktora’. Možda je najbolje zamisliti ga kao lavirint, ili krošnju drveta čije će grane biti putevi, železničke linije i gasovodi. Ključni potez je preko centralne Azije, kroz Iran i Tursku, sa Istanbulom kao glavnim raskršćem puteva. Iran i Centralna Azija već aktivno razrađuju svoje veze sa njim. Drugi ključni potez pratiće trasu današnje Trans-Sibirske železnice, sa Moskvom kao ključnim čvorištem. Kada Trans-Sibirske brze pruge budu dovršene, vreme putovanja između Pekinga i Moskve skratiće se sa sadašnjih šest i po dana na svega 33 sata. Na kraju dolaze Roterdam, Duizburg i Berlin, koji bi mogli postati evropska čvorišta na ovoj budućoj “trgovačkoj magistrali”, dok su nemački preduzetnici i izvršni direktori brojnih kompanija oduševljeni poslovnim mogućnostima koje ovaj koncept nudi.

Pomorski Put svile započinje u provinciji Guangdong na putu preko Malaka moreuza, Indijskog okeana sve do Roga Afrike, a potom od Crvenog mora do Mediterana, završavajući se, u suštini, u Veneciji, što bi zaista bila Poetska Pravda. Da je danas živ, Marko Polo bi bio presrećan zbog ove vesti.

Sve ovo, kako je najavljeno, treba da bude završeno do 2025. godine, obezbeđujući Kini svojevrsnu “meku moć” koja joj trenutno toliko nedostaje. Kada je predsednik Ši pozdravio “nastojanja da se prekine usko grlo u vezama” preko Azije, on je tada takođe obećao i kineske kredite namenjene širokom spektru zemalja sa Novog Puta svile.

Sada je aktuelan”strateško-poslovni miks” Puta svile, pojačanog saradnjom među BRICS zemljama (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) i intenziviranjem kooperacije među članovima Šangajske organizacije za saradnju (SCO), sa još uticajnijom kineskom ulogom među 120 članica Pokreta nesvrstanih (NAM). Stoga i ne teba da čudi što širom današnjeg Globalnog Juga postoji percepcija da, dok su Sjedinjene Države i dalje upletene u svojim beskrajne ratove, poslovni svet treba da krene put Istoka.

05

Nove Banke i Novi Snovi

Nedavni pekinški samit zemalja koje pripadaju Azijsko-Pacifičkoj grupi za ekonomsku saradnju (APEC) bio je svakako uspešna kineska priča, ali još veća je priča to što je, virtuelno, ovaj događaj praktično nezabeležen od strane američkih medija. Dvadeset dve azijske zemlje odobrile su stvaranje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), samo godinu dana nakon što je Ši prvobitno predložio stvaranje ove finasijske institucije. Biće to još jedna banka koja će, poput BRICS Razvojne banke, pomagati finansiranje projekata u oblasti energetike, telekomunikacija i transporta. Njen početni kapital biće 50 milijardi dolara, a Kina i Indija biće njeni glavni akcionari.

Njeno ustanovljavanje usledilo je kao odgovor na osnivanje kinesko-indijske Azijske razvojne banke (ADB) nastale 1966. godine pod okriljem Svetske banke, na koju većina zemalja sveta gleda kao na mamac za Vašingtonski konsenzus. Kada danas Kina i Indija insistiraju da krediti njihove nove, sopstvene razvojne banke treba da budu donošeni na osnovu “pravičnosti, jednakosti i transparentnosti”, oni pri tom misle da su dotična tri kvaliteta u potpunoj suprotnosti sa aktivnostima koje ADB banka već decenijama sprovodi (ADB spada na isključivo američko – japanske poslove jer te dve zemlje doprinose sa 31% svog kapitala u ADB-u, držeći 25% glasova u ovoj instituciji) – ali, je, ujedno i znak nadolazećeg novog poretka u Aziji. Pored toga, na čisto praktičnom nivou, ADB već po tradiciji ne finansira stvarne, realne infrastrukturne potrebe azijskih država, što je kineskom rukovodstvu bio odličan povod da inicira osnivanje AIIB.

Treba imati na umu da je Kina već glavni trgovinski partner Indiji, Pakistanu i Bangladešu, a drugi po važnosti kada su u pitanju Šri Lanka i Nepal. Ona je br.1 i kada se radi o praktično svim članovima Udruženja zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), uprkos nedavnim sukobima (pravovremeno i dobro prikazanim u kineskim medijima) oko toga ko kontroliše vodom bogate energetske depozite u regionu. Ovde je reč o neodoljivom snu kojeg sanja 600 miliona ljudi Jugoistočne Azije, koji teže istom cilju, baš kao i 1,3 milijarde u samoj Kini, uz još 1,5 milijardi stanovnika Indijskog potkontinenta.

Samo tri članice APEC-a, izuzev SAD, nisu glasale za osnivanje nove banke: Japan, Južna Koreja i Australija – sve tri pod ogromnim pritiskom Obamine administracije (Indonezija je potpisala nekoliko dana kasnije). I Australija sve teže odoljeva tako primamljivom mamcu kao što je to ovih dana tzv. “juan-diplomatija”.

U stvari, šta god ogromna većina azijskih naroda mislila o njenom – kako sami Kinezi kažu – “mirnom usponu”, najveći broj njih već se sklonio ili je okrenuo leđa dominaciji Vašingtona i NATO, uz koje je išao i set uspostavljenih paktova – Transatlantsko trgovinsko-investiciono partnerstva (TTIP) sa Evropom, i Trans-Pacifičko partnerstvo (TPP) sa Azijom.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s