Još od prošle nedelje svet ekonomskog novinarstva ne prestaje da bruji, piše ugledni američki mesečnik The Atlantic, i to otkad je “veoma britanski” nedeljnik The Economist napustio glavni i odgovorni urednik John Micklethwait, prešavši na istu poziciju u američki Bloomberg.
Mediji koji prate biznis, finansije i ekonomiju ostali su “zatečeni i iznenađeni” pošto je objavljeno da Mikltvejt napušta jedan tako ugledni list kao što je The Economist.
Nije se mogla ni zamisliti čudnija mešavina novinarskih kultura i stilova pisanja, nego što je poređenje ove dve “medijske gromade”: Koliko je od Ekonomista – cerebralnog i intelektualnog, tako akademskog i racionalnog, logičnog i analitičkog, “školskog” i “knjiškog” pristupa udaljen jedan monolitni Bloomberg – koji je sušta suprotnost, kao i njegov urednik Matt Winkler zvani “lude leptirke”. On bi, recimo, bio sada “počasni papa” Benedikt prema Mikltvejtu, koji bi bio Papa Franja: jer, Vinkler će i dalje ostati u Blumbergu u svojstvu “počasnog urednika”.
Da bi uopšte bilo moguće porediti koliko su različiti ova dva medija i njihovi urednici, blog lista The Atlantic (Quartz) je uporedio oba stila vođenja redakcije – interne biblije svih medija, u koja su ucrtana “sva pravila o svemu”, od pravila pisanja do korekture. Kako bi izvršili analizu, novinari Atlantika osvrnuli su se na čuveno 10. izdanje internog priručnika za novinare ‘Bloomberg Way’, ažuriranog 1998. i korišćenog sve do sredine 2000-tih , poredeći ga sa 10. izdanjem Ekonomistovog “bukvara” za svoje novinare, internog priručnika ‘Style Guide’ iz 2010.
(Napomena: izvodi iz priručnika Bloomberg Way selektovani su narandžastom, dok su citati Ekonomistovog Style Guide selektovani plavom bojom)
O pisanju
Blumberg je u svom novinarskom vodiču od 359 strana prilično jasan i određen kada je u pitanju publika i čitalaštvo:
Blumbergove priče moraju biti dovoljno jasne da bi ih razumeli čak i najneupućeniji, a ipak na dovoljno visokom profesionalnom nivou kako bi ih ljudi od struke cenili… Zamislite da vaš čitalac izlazi kroz vrata svoje kuće – ne shvatajući da je u bade mantilu jer on/ ona ima nameru da do kraja, bez daha, pročita vašu vest. Čitaoca s takvim entuzijazmom ne smete razočarati.
… A da bi se to postiglo…
…Blumberg svojim novinarima savetuje “Povratak”. Evo i kako:
I dok će samo nekolicina nas dostići ugled kojeg je Ficdžerald zadobio romanom “Veliki Getsbi”, mi ostali možemo pisati jasnoćom nalik onoj kojom je pisan Stari zavet.
Iako čitaocu ovih redaka ovo može zvučati kao šala, urednici Blumberga ta uputstva shvataju veoma ozbiljno. Priručnik ‘Bloomberg Way’ se u pisanju vodi ‘pravilom 660 reči’, preko kojih nijedan članak, ma koliko bio dobar, ne sme da prekorači. Jer, za vašu “najveću ikad ispričanu priču” ne treba vam više reči od starozavetnog Odlaska u Jerusalim, pripovesti koju Bloomberg doslovce navodi kao uzor jasnosti, sadržajnosti i kvalitetnog pisanja:
Kada je o dobrom novinarskom pisanju reč, britanski Ekonomist koristi sasvim drugačiji skup primera i uputstava:
Kada započinjete pisanje članka, neka vaš uzor budu eseji Frensisa Bejkona. Njegov ogled “O braku” započinje ovako: “Onaj ko ima ženu i decu postao je talac sudbine; jer, oni su prepreka njegovim velikim pregalaštvima, bilo da su mu poduhvati vrli ili ne”. Esej “O Bogatima”, Bejkon započinje ovako: “Bogate ne bih mogao drukčije opisati nego kao one koji sa sobom nose prtljag svojih vrlina.”
Micklethwait će u ulozi novog Blumbergovog glodura takođe morati da se navikne i na to da se ne može koristiti kontradiktornim idejama u članku, kako je to već veoma jasno naznačeno u ‘Bloomberg Way’:
Međutim…. Izbegavajte ovo. Rečenica može sadržati reči koja pre zbunjuju nego što pojašnjavaju. Njima se čitaoci navode na bavljenje idejama sukobljenim unutar iste rečenice, a tok priče se može i prekinuti (Ovo je stil pisanja Ekonomista). Nasuprot ovome – upravo iz istog razloga ali sa drukčijim stavom kao konačnim ishodom, novinari Blumberga ne smeju koristiti reči kao što su “uprkos”, ili “međutim”: jer, one već navode čitaoca na postojanje unutrašnjeg sukoba, koji, po Blumbergovim pravilima pisanja, ne može postojati u istoj rečenici.
O poslu u ulozi urednika
Ekonomist gaji pristup po kojem je zadatak urednika da istakne i podrži pisca novinskih redaka:
Urednička etika nalaže da treba poštovati dobro pisanje. To je uglavnom ono što ovaj Ekonomistov “stilski vodič” zagovara: On nije namenjen da izrekne samo jedan stil kojeg gaje svi novinari Ekonomista. Sam pisac predstavlja stil i zato bi, na kraju krajeva, on trebalo da odražava svoj jedinstveni karakter, ideju, stil i ličnost.
… Dakle – bez unifikacije sa “stilom redakcije”, kakvog gaji Bloomberg.
Ovo je suprotno Vinklerovom stilu kojeg je nekada gajio u Blumbergu, gde se glavne priče često prepravljaju od strane resornih urednika, timskih lidera, uredništva ili izvršnog urednika, štaviše – ponekad baš po Vinklerovom receptu:
Urednici treba da pregledaju i rediguju svaku priču, bez obzira na to koliko ima manjkavosti, što je izazov koji zahteva da se ona potpuno sredi i dotera za štampanje.
‘Blumbergov priručnik’ se, vredno je istaći, ne osvrće baš puno na spori tempo istraživačkog novinarstva:
Negde tokom 1970-tih, kada su dva reportera Vašington Posta, Bob Vudvord i Karl Bernštajn uvodili “istraživačko novinarstvo” kao romantični, sveti poduhvat , novinarska je profesija počela, ujedno, i da puno gubi od svog smisla.
Danas bi previše istraživačkih novinara propustio svoje rokove za završetak priče kada bi se suočili sa keativnom krizom ili ako se od njih traži da brzo pišu jer njihovi brodovi nemaju dovoljno balasta, stvari koje stavljaju u korita brodova kako se ovi ne bi prevrnuli (drugim rečima, nema dovoljno materijala kojim bi se podržala stabilnost novinske priče). Ili, još jedna analogija – profesionalac koja dolazi u vašu kuću kako bi je očistio vam kaže: “Ne čistim ležajeve, toalete i posuđe”.
U stvari, čitava novinarska tradicija Blumberga zasnovana je na brzini. Danas kod njih čak postoji i “Brzi desk” (Speed Desk) krcat izveštačima koji kao zapete puške grabe vest i prenose je pre drugih agencija. Nasuprot Vinklerovom metodu, Ekonomist, pošteno rečeno, svoj rad nikada nije zasnivao na brzini plasiranja informacija… i to u vreme Mikltvejta, koji sad diriguje Blumbergovim deskom.
Ali, uprkos tome što je vodio nedeljnik, Mikltvejt bi uvek bio jako srećan kad god bi se dokopao nečeg “urgentnog” što je želeo da prvi objavi – najskoriji plimer bio je lansiranje nove ‘Espresso’ mobilne aplikacije za Ekonomist. Međutim, koliko je novopečeni Blumbergov urednik spreman da bude brz?
O Orvelu:
Postoji, reklo bi se, jedna stvar koja ujedinjuje oba novinarska stila i verovatno većinu onih koji širom sveta svoje đake podučavaju dobrom pisanju – a to je: ljubav, i to ona ljubav koju je prema novinarstvu imao jedan Džordž Orvel. Oba stilska vodiča, ako ih pažljivije pogledate, upravljaju svoj stil prema Orvelovim pravilima za dobru novinarsku priču. To je, konkretno, šest njegovih “vjeruju” koje je napisao u svom eseju iz iz 1946. pod nazivom “Politika i engleski jezik”:
Ta su pravila večna:
1. Nikada ne upotrebljavajte metaforu, poređenje ili drugu stilsku figuru koju ste već videli da je neko upotrebio.
2. Nikada nemojte upotrebiti dugačku reč tamo gde se može upotrebiti kratka.
3. Ako je moguće izbaciti neku reč, uvek je izbacite.
4. Nikada ne koristite pasiv tamo gde možete aktiv.
5. Nikada ne upotrebljavajte tuđice, naučne izraze ili žargon ako isto značenje možete izraziti nekom običnom reči.
6. Radije prekršite bilo koje od ovih pravila nego da zbog njih napišete nešto rđavo.
