Kako učenike naučiti kako da uče?

Studenti ne znaju kako treba učiti na pravi način.

Univerziteti i vlade širom sveta oslanjaju se na studentske evaluacije koje ocenjuju univerzitetske profesore i diplome. Isto tako, prilikom odlučivanja gde da studiraju, potencijalni studenti vrše onlajn proveru gde bi mogli otići na studije. Ove procene zasnovane su na logici da su studenti ti koji moraju znati najbolje šta im pomaže da nešto nauče. Stoga i nije iznenađujuće otkriće da studenti mogu biti najnepoželjnija populacija koju treba pitati za kvalitet obrazovanja .

Dve novije studije o studentskim evaluacijama jasno su ukazale na ovu poentu. Obe studije ispitivale se studentske procene i učenje. I obe su došle do istog zaključka: studenti ocenjuju svoje nastavnike pozitivnije onda kada uče manje.

Prva studija je obuhvatala studente sa Američke vazduhoplovne akademije, koja se ubraja među nekoliko vrhunskih visokoškolskih ustanova u SAD, dok je druga sprovedena na Univerzitetu Boćoni u Italiji, jednoj od deset najboljih poslovnih škola u Evropi. Obe institucije su veoma cenjene.

Obe studije obratile su pažnju na kasnije faze učeničkih performansi, jer ako su studenti dobro naučili dotadašnje gradivo – bolje će raditi testove tokom kasnijih kurseva. Oovim se obezbeđuje da se studenti najboljih profesora pokažu boljim od ostalih u kasnijim kursevima, dok bi studenti najgorih profesora, shodno tome, bili lošiji u kasnijoj fazi školovanja. Ovo je u skladu sa pozamašnim istraživanja o uticaju kvaliteta nastavnika na kasnije performanse učenika.

U oba istraživanja, učenici su nasumično dodeljivani nastavnicima. To znači da možemo biti sigurni da su posmatrani studenti zaista poboljšali (ili pogoršali) svoje ocene zbog (ne)kvaliteta svojih nastavnika, a ne zato što su neki nastavnici dobili sve dobre ili loše studente.

Procene povezane sa razredima a ne sa učenjem

Mnogi edukatori brinu da učenici gledaju pozitivnije na nastavnike koji im daju bolje ocene, bez obzira na ono šta i kako su naučili, dok je više negativnih stavova o nastavnicima koji nastoje da učenici rade naporno kako bi naučili. Ako je ovo istina, to znači da se najjednostavniji način da nastavnik dobije dobru ocenu od strane studenata postiže olakšavanjem studentima da dobiju dobre ocene.

Kako tse ispostavilo, studenti koji su ocenjivali svoje trenutne “nasumične” učitelje dobijali su i bolje ocene tokom trenutnog kursa, ali su se pokazali daleko lošijima tokom kurseva koji su usledili kasnije. Ovo potvrđuje strahovanja edukatora: studentske evaluacije su povezani sa trenutnim ocenama, ali i sa neuspehom učenika da nauče one stvari koje ćm iz u budućnosti zatrebati. Dakle, student koji je srećan sa svojom ocenom i njegov nastavnik trebalo bi da se zabrinu – jer đaci možda i nisu naučili puno toga.

Kako studenti mogu toliko pogrešiti koji će im nastavnici najviše pomoći kako bi oni najviše naučili? Ni američki a ni evropski istraživači zaista nisu bili u stanju da odgovore na ovo pitanje, već jedino mogu da nagađaju o nastavnoj praksi i sklonostima učenika za lako zadobijanje boljih ocena. Međutim, obrazovna psihologija pruža jasan i na dokazima zasnovan odgovor: studenti, zapravo, ne shvataju šta je (i ko je) to što im pomaže da nauče.

Studenti često pretpostavljaju da učenje zavisi od toga koliko su “pametni”, umanjujući vrednost napornog rada. Uprkos tome, istraživanja su pokazala da, kada se uporedi sa podacima zasnovanim na ovim istraživanjima, trud i radoznalost imaju velik ili čak daleko veći efekat na ishode učeničkog uspeha.

Što je još gore, fokus učenika na “sopstvene sposobnosti”na koje se tako često “vade” nije samo netačna; ona je delom i zdravstveni nedostatak njihovog procesa učenj . Istraživanje Carol Dweck pokazalo je da studenti koji se fokusiraju na sopstvenu “urođenu sposobnost”, a ne ulažu dodatne napore prolaze lošije, jer lošije ocene čine da studenti pomisle kako se trud ne isplati i daim ulaganje dodatnih napora neće pomoći u savladavanju gradiva.

S druge strane, učenicima koji ne prihvataju da su “glupi” da bi savladali određenu nastavnu materiji i ne smatraju da su njihovi napori uzalud, ostaje kao uteha drugo objašnjenje: “sve je krivica predavača”. A tu su i nezavisni dokazi da studenti koji imaju veoma visoko mišljenje o sebi, ako dobiju loše ocene – po pravilu za to krive svoje učitelje.

Studenti ne priznaju učenje

Studenti, takođe, nisu baš veoma dobri ni u prepoznavanju onoga što bi im pomoglo da bolje nauče. Umesto toga, vodeći svetski psiholog u oblasti edukacije Robert Bjork sa UCLA objavio je izveštaj da studenti procenjuju da li (ni)su nešto naučili na osnovu lakoće s kojom dovršavaju neki zadatak.

Zbog toga, mnogi učenici pretpostavljaju da čitanje ili naglašavanje odlomaka iz udžbenika, ili već samo slušajući predavana, mogupo sebi proizvesti dovoljno znanja da bi se određena materija naučila. Takvi učenici su, očigledno, pobrkali lakoću zadatka sa većim znanjem. Zadaci koji zahtevaju dugotrajan i naporan rad, kao i samo-testiranje sopstvenog znanja jesu ono na šta studenti gledaju kao na manje efikasan način za savladavanje svog gradiv, uprkos činjenici da teži zadaci, konsekventno, zahtevaju i duže a i teže učenje.

Šta sve ovo znači za obrazovanje ?

Za studente, ovo znači da je važno otkriti šta je zapravo to što pomaže vašem učenju i fokusu na njega, i žive sa činjenicom da za pravo učenje iziskuje truda. Loše ocene verovatno ne znače da ste glupi ili da je učitelj loš. Verovatnije je da to znači kako je potrebno da uložiti više i/ ili preusmeriti svoj trud.

Studenti treba da manje pažnje posvećuju studentskim procenama prilikom odabira kursa kojeg će pohađati, jer – srećni studenti možda neće učiti.

Tu su i posledice koje trpe univerziteti kao i državne uprave, koje ih regulišu i finansiraju. Vlade koje koriste studentske evaluacije za procenu univerziteta verovatno će biti zavedeni, što potencijalno dovodi do smanjenja sredstava za upravo one kurseve koji najviše doprinose sposobnosti studenata i njihovih kasnijih doprinosa privredi zemlje u kojoj žive i rade.

Isto tako, univerziteti koji se oslanjaju na studentske evaluacije verovatno će dobre nastavnike kazniti a ohrabriti one koji studentima naprosto olakšavaju po svaku cenu. Većina univerziteta imaju sopstvena pravila ponašanja koja zahtevaju odluke koje će biti zasnovane na validnim dokazima. Bilo koji menadžer koji raspravlja o studentskoj evaluaciji profesora pri razmatranju performansi predavača je verovatno kršenje tog dela profesionalnih zahteva koje njihov posao nalaže. S obzirom na dokaze, studentske evaluacije predstavljaju smetnju za realnu odgovornost koja treba da obezbedi najbolje moguće obrazovanje za jednu naciju.

Za univerzitetske profesore, ostaje i dalje isti izazov koji je to oduvek i bio: očuvanje motivacije među studentima, istovremeno im osiguravajući da uče. Deo postignuća ovoga zahteva da se učenici nauče kako da uče, a ne samo šta da nauče, kao i da ih pitate na čemu rade i koliko to naporno pokušavaju. Ali, verovatno je najbolje izbegaviti da ih pitate da li su zadovoljni kursom.

Arthur Poropat, stariji predavač Primenjene psihologija na Univerzitetu Griffith
https://theconversation.com/profiles/arthur-poropat-143074

Griffith University
Provides funding as a Member of The Conversation.
griffith.edu.au

The Coversation, ekonomski blog (autor teksta: Arthur Poropat)
https://theconversation.com/students-dont-know-whats-best-for-their-own-learning-33835

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s