Muškarci se sete žena, naravno – svakog 8. marta – i jedino tada. Međunarodni Dan žena je muškom rodu oduvek bio dobar izgovor za preostala 364 dana u godini, kada se žene “ne slave” sa toliko poleta. Ovaj je dan samo zgodna prilika za uočavanje činjenice da je nežniji pol i – zapostavljen pol. Naročito kada je u pitanju tržište rada. Ovo, takođe, važi i za poslove u naučnim disciplinama.
Premda treba priznati da su žene načinile značajne pomake u svom učešću kao i uspešnosti na poljima nauke i tehnologije, mnoga od ovih poboljšanja, na nesreću, izgleda da su u poslednjih nekoliko godina stagnirala. ‘Dežurni krivci’ za takvo stanje mogu biti kulturna pristrasnost i predrasude koje i dalje postoje na radnom mestu, iako tradicionalni razlozi nisu više i jedini. Trebalo bi podsticati institucije da ulažu u istraživanja razloga koji su temelj današnje rodne neravnoteže u nauci, kao i sprovesti veći broj relevantnih, inovativnih rešenja.
Svakog 8. marta, na Međunarodni dan žena, već poslovično i tradicionalno odvojimo nešto vremena da “porazmislimo” o razlici između broja žena i muškaraca koji u nauci, tehnologiji, tehničkim naukama i matematici (ili, kraće, STEM oblastima). Ali, istovremeno, rezultati nas mogu i te kako iznenaditi. Muškarci su i dalje znatno brojniji od žena u inženjerskim strukama i informatici, dok žene dominiraju kao diplomci u psihologiji i medicinskim naukama.
Generalno, u STEM poslovima žene drže manje od četvrtine svih pozicija, iako čine skoro polovinu američke radne snage. Ono što bi moglo da nas iznenadi jeste da se ova cifra nije promenila tokom protekle decenije, po izveštaju iz 2011. urađenom od strane Odeljenja za ekonomiju i statistiku pri američkom Ministarstvu trgovine. Između 2000. i 2009, udeo žena među radnicima sa višom stručnom spremom povećan je sa 46% na 49%, pa ipak je njihov udeo u STEM poslovima zadržan na stabilnih (samo) 24 odsto.
Ono što je interesantno napomenuti jeste da žene koje rade u STEM oblastima zarađuju 33% više nego njihove koleginice u drugim, nenaučnim disciplinama; Muškarci u nauci, nausprot tome, ne uživaju poput žena u istim prednostima svojih STEM plata u odnosu na svoje kolege iz nenaučnih profesija. “Kao rezultat toga”, ističe se u izveštaju, “rodna razlika u primanjima manja je u STEM-u nego u ostalim strukama”. Unutar same STEM zajednice, jaz među platama je, zapravo, najmanji – samo sedam centi – i to među inženjerima, STEM struci u kojoj ima najmanje žena. Stoga je čudno što, onda, više žena se ne bira niti se drži karijere u naučnim oblastima.
Jasno je da ovde nije reč o novcu. Neki od razloga za koje se veruje da doprinose ovom fenomenu poznati su kao “rodna neravnoteža po sebi”. Nedostatak ženskih uzora u naukama je jedan uzrok, i to onaj tipa ‘kokoška ili jaje’: Ako bi videle da više žena uspeva u naučnim oblastima, devojkama bi to pomoglo da nauku vide i kao održivi karijerni put za sebe. Ali, da bi se to desilo, moramo imati više žena u nauci, prvo … Jednostavna vidljivost može pomoći da se cela stvar zavrti i dobije na zamahu: obratiti (ličnu i društevnu kao i medisjku) pažnju na izvanredne napore onih žena koje su se dokazale u STEM oblastima, kao i medijska/ društvena pokrivenost događaja koji podižu javnu svest o zastupljenosti žena (npr. Međunarodni dan žena kao trenutak koji doprinosi pomeranju granica u medijima i društvu), uz isticanje uspešnih žena koje mogu poslužiti kao izvrstan model budućim mladim naučnicama.
Iako je situacija sa zastupljenošću žena svakako poboljšana, izgleda da rodni stereotipi i dalje obeshrabruju neke žene u oblastima kao što su matematika i fizika. Prema pisanju Njujork Tajmsa, među mladima koji se još veoma rano zainteresuju za matematiku, “Pre 30 godina su momci bili brojniji od devojaka u odnosu 13:1, ali danas je taj odnos samo oko 3:1”, kaže za list Tajms Ketrin Hil iz Američkog udruženja univerzitetskih žena (AAUW): “Ovde se ne radi o biologiji, jer se ovaj odnos, u protivnom, ne bi promenio takvom brzinom”. Izveštaj objavljen od strane AAUW pronalazi dovoljno dokaza za kulturne pristrasnosti na poslu, kao što je stereotip da je “ženama potrebno da objavljuju svoje radove u većoj meri nego muškarcima, kako bi se mogle smatrati jednakima sa svojim (muškim) kolegama”. Ali, u igri je i (pre)osetljivost samih žena, koje veruju takvim sugestijama “da su manje vične matematici”. Eksperimenti su pokazali da kada je grupi podjednako kvalifikovanih muških i ženskih studenata dat test iz matematike – i pritom sugerisano da ga muškarci bolje rade – ispadalo da su muškarci zaista daleko nadmašivali svoje koleginice. Gotovo da nije bilo razlike u rezultatima onda kada nije bilo pomena o različititim performansama polova.
Jedan konkretan faktor, koji ima dejstvo i nakon što žena obezbedi posao u STEM oblasti, jeste neprepoznavanje njenog uspeha. AWIS izveštava da se, u odnosu na broj žena doktora nauka i redovne profesore u datoj oblasti, ženama priznaje manje naučnih doprinosa nego muškarcima. Sa genetičkog aspekta, na primer, tokom prve decenije 2000-ih , žene su predstavljale više od 25% redovnih profesora. U istom periodu, međutim, dodeljeno im je samo oko 7% od svih naučnih nagrada. Priznanje, koje pružaju i takve nagrade, može motivisati pojedinca a takođe biti i važan faktor za napredovanje u karijeri. Nepriznavanje ženskih STEM profesionalki može biti povezano za uočenim fenomenom da “žene treba da postignu još više nego njihove muške kolege kako bi se razmotrio njen ravnopravni profesionalni status (u odnosu na muškarce)”.
Udruženje za žene u nauci (The Association for Women in Science, AWIS ) stavlja deo krivice na nesvesne pristrasnosti i to kod oba pola. U studiji iz 1999. godine, istraživači su otkrili da grupa ocenjivača – muškaraca i žena – odabiraju kandidate koji traže posao pre nego kandidatkinje, čak i pored toga što su posedovali identične profesionalne biografije. Čak je prijavljeno da je muški kandidat za posao “imao više odgovarajućeg iskustva od kandidatkinje” iako su doslovce imali apsolutno iste biografije – osim imena na vrhu podneska. Pošto su žene, takođe, više naginjale da angažuju “Brajana” nego “Karen”, AWIS je zaključio da ne postoji “zla namera ili otvoreno sprovođenje kulturnih stereotipa, već da ova pristrasnost prizlazi iz nesvesnog povezivanja nauke sa muškarcima.” S obzirom na nepromenljive proporcije žena u STEM svetu, može se reći da je ovakav “nesvesni gaf” danas još uvek na delu.
Istraživači sa Univerziteta Kornel Stephen Ceci i Wendy Williams se, međutim, ne slažu. Njihova studija iz 2011, na osnovu pregledanih podataka nastalih u poslednjih 20 godina pokazala je da određene tvrdnje o diskriminaciji tokom intervjua za posao više ne važe. Autori tvrde da će njihovo nekritičko prihvatanje samo sprečiti razumevanje trenutnih uzroka nejednake zastupljenosti među polovima kao i pronalaženju rešenja.
Iako se na razloge za nedovoljnu zastupljenost žena u STEM oblastima teško može ukazati, a još teže promeniti, svaka zemlja mora imati jasan interes da se ova situacija poboljša. Projektovani rast STEM profesija u periodu od 2018. do 2028. bi, po predviđanjima, trebalo bi da bude 17 odsto, kaže američko Ministarstvo trgovine, u poređenju sa samo 9,8 odsto u drugim oblastima. Kao što autori studije prepoznaju, “STEM radnici pokreću inovacije i konkurentnost stvarajući nove ideje, nova preduzeća, nove industrije… Iako još uvek relativno malobrojna, STEM radna snaga ima nadasve visok uticaj na… privredni rast jedne nacije i njenog ukupnog životnog standarda .” S obzirom na očekivanu eksploziju takvih poslova, STEM zajednica bi učinila loše po jednu zemlju kada bi tek tako zanemarila polovinu svojih potencijalnih kandidata – žena.
Ceci i Vilijams zagovaraju pružanje realnih informacija o karijernim mogućnostima u čisto naučnim oblastima, ukazujući mladim ženama i devojkama na uzore u pojedinačnim oblastima. Ova rana intervencija je od velike važnosti, mada i dalje ostaje visok procenat rizika od gubljenja žena u svakoj narednoj fazi: u dodiplomskim studijama, sticanju diploma i na redovnim pozicijama. Ovo dvoje istraživača pokazuju kako “izbori tipa trudnoća vs. način života, slobodni ali i sa svojim ograničenjima” ostaju uticajni faktori. “Sistem zadržavanja radnog mesta, i strah od gubljenja dotičnog uveliko obeshrabruju žene da imaju decu; ova obeshrabrenja su razlog zašto je u naučnim strukama više žena nego muškaraca koji su bez dece.”
Po njihovom mišljenju, savezne agencije i univerziteti imaju priliku da učine nešto konkretnije tako što će finansirati istraživanja perspektivnih i inovativnih rešenja. Izveštaj o rodnim pitanjima u naučnim oblastima, kojeg je izradila Kancelarija američke vlade za strategije odgovornosti, na primer, predlaže program izmene uobičajenog karijernog puta, nudeći fleksibilniji put kako bi se stiglo do željenog mesta: “pozicije stalnog zaposlenja jesu tačka na kojoj se može obaviti bezbolni prelaz sa delimičnog na puno radno vreme… prilagođavanje dužine vremena provedenog na poslu, uz subvencije za podizanje i smeštaj dece… novčani dodaci zaposlenim postdoktorantkinjama kako bi održale pozitivan zamah tokom porodiljskog odsustva…”
Ukratko,puno bi se rešenja moglo uzeti u obzir, samo kada bi naučnici “malko skrajnuli” od svoje dosadašnje utabane karijerne staze. On što će biti potrebno jeste usredsrediti napore ka istraživanju uzroka ove rodne nejednakosti, kao i iznaći sredstva za implementaciju novih sistema. Kako Ceci i Vilijams priznaju, “linearna karijera tipičnog muškog naučnika iz prošlosti ne mora biti i jedini put ka uspehu.” Nesumnjivo je da ne mora. Cela STEM zajednica i, zauzvrat, svi mi ostali, imaćemo koristi od shvatanja i prihvatanja modela rodne jednakosti unutar načne zajednice.
(Članak o broju žena naučnica u Francuskoj je dostupan ovde: Femmes Scientifiques en France : Chiffres et Etat des Lieux.)