Кустоси као Кисинџери: музеји поправљају дипломатске односе

У априлу 2012, само шест месеци након што је пуковник Гадафи убијен од стране побуњеничких снага у Сирти, и у јеку борби међу ривалским милицијама које су наставиле да се обрачунавају у недоглед, у Триполију је у галерији Дар Ал Фаги Хасан постављена изложба британске уличне уметности, а затим и у Бенгазију. Радови Бенксија (Banksy) и Дифејса (D*Face) приказани су уз фотографије графита домаћих либијских уметника који су крадом, на либијским улицама исписивали своје бунтовничке поруке, интензивиране устанком против Гадафијевог режима. У организацији лондонског Викторија и Алберт музеја и уз подршку Британског савета, требало је да овај културни догађај буде чин солидарности с либијским народом. “Мислио сам да је изузетно важно да се тамо нађемо одмах, не чекајући политичке сигнале и одобрења. Хтео сам да Либијцима на тај начин поручимо, “Ми смо овде; можете рачунати на нас”, објашњава директор В&А музеја, Мартин Рот (Martin Roth).

Ово је био изванредан гест потекао од Музеја декоративних уметности. Не тако давно, врхунске националне уметничке збирке биле су усмерене првенствено на патронство над објектима, њихово одржавање, на давање стипендија и организовање изложби. Данас, амерички и британски музеји такође су и политички ангажовани, глобално повезани и невероватно вешти у “уметности” међународне културне дипломатије, чији је домет понекад и шири од оног који имају владе ових држава.

Једна институција посебно лежи у срцу ове приче: Британски музеј. Подизан у епохи просветитељства а проширен у време Британске империје, данас је то једна од највећих ризница светске културе. Под руководством Нила МекГрегора (Neil MacGregor) у августу 2002. године, ова институција је за нешто више од деценију себи утрла значајну улогу, као глобална организација са глобалним одговорностима. Политичке промене постале су очигледне након смене у Народном музеју Ирака. Дана 12. априла 2003. године почеле су да се појављују вести о систематском пљачкању музеја који је остао незаштићен све док америчке снаге нису преузеле контролу над Багдадом. Стотине људи хрлило је кроз галерије разбијајући витрине како би се дочепали експоната. Покушавали су да развале гвоздене решетке које су их чувале, пре него што су своју енергију преусмерили са скулптура на трезор у згради владе. Том је приликом из музеја нестало пуно непроцењивих, незаменљивих уметничких дела. Статуе које су биле претешке за ношење, остајале су без својих глава. Разарање је било ужасно. Три дана касније, МeкГрегор је одржао конференцију за новинаре у Британском музеју у Лондону са тадашњом министарком културе Тесом Џоуел. Он је тада најавио да ће његова институција преузети водећу улогу у пружању помоћи ирачким кустосима и да ће деловати као координатор за друге музеје који су желели да помогну. Убрзо након тога, послао је у Ирак тим од три кустоса и конзерватора како би у багдаду помогли тиму од шест музејских конзерватора.

Иницијатива је уследила на молбу за помоћ упућену од стране ирачких кустоса из опљачканих музеја, који су гајили дуготрајне везе са колегама у Лондону. “Када се њихов музеј нашао под опсадом помахнитале руље жељне пљачке, они су нас сасвим природно назвали упитавши нас, “Можете ли нешто да учините?”, Каже МекГрегор. “Бити део глобалне заједнице људи који се старају о стварима из прошлости и културно-историјском наслеђу човечанства није само писање чланака за учене часописе, објављивање каталога и размена знања и искустава. Ради се о помагању једних другима.”

Рот дели овај став. Када смо се упознали, он само што се вратио из посете сиријским избегличким камповима у Либану, које је обилазио заједно с немачким министром спољних послова Франк – Валтер Штајнмајером. Забринут због извештаја да ИСИС (покрет “Исламска држава”) пљачка и дилује антиквитетима како би финансирали своје активности, Рот је провео доста свог времена у логорима хуманитарнигх организација и НВО које су се бринуле сиријској културној баштини и њеној историји. извештаји и процене сугерисали су да је ова терористичка организација отимала музејске збирке и одузиме предмета од етничких и верских мањина. Такође се омогућава локалним људима да копају на археолошким налазиштима у замену за проценат вредности свих налаза, наводи се у извештају у Њујорк Тајмса. “Главни ми је циљ да помогне да се ова пљачка заустави, или бар предупреди јер ИСИС отима експонате који су власништво једног народа и једне земље, покушавајући да их препрода на тржишту уметнинама”, каже Рот, алудирајући да планира да оснује заједничке снаге у које би били уључени сви музеји из тог региона, а како би се изборили против пљачке и трговине уметничког блага.

Такве кампање, осмишљене да заштите културно наслеђа земаља у рату, често су јако ниско на листи приоритета западних земаља. Дакле, институције попут Британског музеја и В&А могу попунити празнину у политичком размишљању, да се схвати да ће – када се борбе заврше, без обзира колико дуго трајале – култура значити више него било шта друго, и да кад почну “мирнодопске борбе”, култура ће бити та која ће поново исплести грађанско ткиво њихових живота.

Али, утицај музеја још је већи када се ради о земљама у миру, јер они изграђују односе с колегама широм света, без обзира на политику режима. Узмимо Иран. Током 2005. године, односи између ове државе Блиског истока и запада били су на најнижој тачки након августовске инаугурације тврдокорног конзервативног Махмуда Ахмадинеџада за председника, уз све проблеме везане за раст иранског нуклеарног програма. Месец дана касније, британски музеј покренуо је дивну изложбу о древном Персијском царству и његовим великим краљевима. Изложба је показивала како су достигнућа Персијанаца неправедно стављена у запећак у корист старих Грка и Римљана. Та је изложба “рачунала да историја употреби своју главу”, по речима Џонатана Џонса за Гардијана. То је такође био својеврсни дипломатски удар; о многим експонатима изложеним у Народном музеју у Техерану требало је преговарати у последњем тренутку, тек пошто је Ахмадинеџад изабран. И поред тога што је осудио Запад, позивајући на уништење Израела, Ахмадинеџад је и даље дозвољавао да бројна ремек дела напусте земљу како би се приказала у Британији. Зашто?

Упркос реторици политичара, постоји неколико режима који желе да прекину све везе са међународном заједницом. Културна размена се зато види као неутралан начин одржавања контакта, нарочито када они обухватају древне предмете који подсећају на славну прошлост. Укратко, антиквитети су углавном сигурна зона. Четири године након изложбе о Персијском царству, Британски музеј организовао је још један велики културни догађај посвећен Иранској култури и историји, овог пута посвећеној Шах ‘Абасу, из 16. и 17. века. владара који је у свом царству успоставио надмоћ шиитског ислама. Вредност ове изложбе је, како каже МекГрегор, у побољшању нашег разумевања како Иран гледа на себе, своју историју и улогу као шиитска земља на Блиском истоку данас, помажући нам да “видимо свет кроз очи Иранаца”.

Британски музеј је 2010. узвратио услугу Ирану слањем једног од својих највећих антиквитета, Сајрусовог Цилиндра. Глинени цилиндар направљен је око 539. пне, након што је персијски краљ Сајрус освојио Вавилон. Та је победа забележена на овом артефакту густим клинастим писмом, описујући како је народима које су заробили претходни владари града-државе Вавилона дозвољено да се врате својим кућама. Такође се објављују права верника да славе своје богове. Током свог седмомесечног боравка у Техерану, ове је антиквитете видело више од милион Иранаца.

06

Ова музејска позајмица је показала да “упркос … залеђеним дипломатским односима, британске и иранске колеге могу, у неким областима, да раде веома успешно. А поставља се питање да ли се може развити сарадња у још више области”, написао је тада МекГрегор у једном новинском чланку. Британски антиквитети у Ирану “покренули су живу дебату о томе шта значи бити Иранац данас… је ли цилиндар доказ дуге, робусне и специфично иранске традиције, чији је национални идентитет далеко старији од исламског Ирана, и чије клинасто писмо упућује на прадавне идеале правде, толеранције и мира? Председник Ахмадинеџад је, у свом говору на церемонији отварања , рекао само ово: да у речима исписаним на Сајрусовом Цилиндру “постоји нешто од иранске душе”.

Немогуће је измерити ефикасност таквих културних иницијатива које побољшавају односе међу државама. “Веома је тешко повући јасну, доказану везу међу појединихм активностима и исходима, али конвенционална дипломатија такође пати од овога.. Реч је о успостављању дугорочних односа”, рекао је сер Мартин Дејвидсон , извршни директор Британског савета који је активан у више од 100 земаља и представља сектор којег финансира Министарство иностраних послова.

Управо је то случај: све нације се труде да изнађу заједнички језик, у смислу перципирања да су културни пројекти од највећег значаја, каже Дејвидсон , који додаје да – ако се односи између Британије и Русије буду и даље да погоршавали, он ће настојати да повећа присуство и активности Британског савета у тој земљи.

То, да британски и амерички музеји дају себи ту слободу да се повезују с нацијама које њихове владе игноришу, јесте доказ успешног предвиђања њихових оснивача који су желели да буду независни од парламента, наложивши да их надгледа само одбор повереника. Ово није случај у континенталној Европи, где већину музеја контролишу министарства културе па им је тим теже да делују упркос политици своје владе. У Сједињеним Америчким Државама, музеји се ослањају првенствено на приватно финансирање и, зато што су свесни осетљивости својих покровитеља, показују далеко више опреза при повезивању са “спољним светом” (оним земљама с којима америчка влада не сарађује). Дакле, британски музеји заузимају јединствено место у културној сфери, а њихова способност да размишљају и делују као аутономни ентитети садржана је у њиховом самом ДНК.

Ова слобода је омогућила нашим музејима да широм света приказују своје колекције. Ово подсећа на МекГрегорове тврдње да су експонати у његовом музеју део не само британске већ и светске баштине, и стога треба да се у највећој могућој мери поделе са свима, на глобалном нивоу. Нису сви прихватили ову причу. Неке од најдрагоценијих колекција изложених у британским музејима је у британској колонијалној ери опљачкано из домицилних земаља, понекад на бруталан начин, или се до њих дошло под сумњивим околностима, а требало би, како се тврди да буду враћене јер ти културни објекти припадају пре свега људима који су их направили и местима на којима су начињени. Међу најжешћим подносиоцима оваквог захтева су Грци који су провели деценије у вођењу кампање да Британски музеј врати скулптуре са Партенона које је почетком 19. века Лорд Елџин купио од Турака. Грци су чак изградили и нови музеј да би сместили овe скуплтуре. Али Британски музеј одбија да попусти по овом питању, у више наврата наводећи да је – по закону о уклањању експоната, историјских и уметничких предмета из својих културних објеката – спречен да то учини.

07

Други спорни предмети јесу скулптуре пореклом из Краљевине Бенин, у данашњој Нигерији, заплењени 1897. приликом британске казнене експедиције, као и артефакти аустралијских староседелаца. Музеј верује да би враћање оваквих предмета представљао опасан преседан. Из овога би се могло природно закључити, да би враћање експоната у земље порекла проузроковало растурање читаве колекције, што је једна од великих иронија Британског музеја: у њему постоји веома мало британских предмета. Како би ублажио ове позиве за реституцијом, МекГрегор је почео да заговара просветитељски концепт “енциклопедијске колекције”, тврдећи како су управо “бројност и разноликост култура заступљених овом збирком оно што Музеју даје моћ.”

Потоње владе препознале су ову моћну форму приказивања: МекГрегор је 2008. године именован за председника Програма Светских колекција, нове дипломатске улоге чија је намера да на међународном плану промовише шест британских институција, укључујући и Британски музеј, В&А и Тејт. “Уметност често може стићи на места на која дипломатија не може”, рекао је у своје време државни секретар за културу, лабуриста Џејмс Парнел. Четири године касније, када су средства за програм прошла гласање о буџету у парламенту, нови секретар за културу Џереми Хант изјавио је како полаже наду у међународну активност британских музеја, која треба да се фокусира на “Кину, Индију, Бразил, земље Залива, Русије и Јапана” – јер су ово нације нације које британска коалициона влада поставља као приоритетне, рекао је он. У септембру 2014. влада је најавила финансирање у висини од 380 хиљада евра за администрирање Британског музеја, како би се омогућио низ размена између музеја у Великој Британији и оних у Кини .

Када се интереси влада и културних организација поставе на овај начин, резултат је експлозија уметничких размена. Нигде то није очигледније него у садашњим односима Британије с Кином. Као што Британија иницира све већу трговину са овом земљом, тако и британски музеји започињу рад на бројним пројектима са својим кинеским колегама и домаћинима на низу изложби извучених из богатих музејских збирки Кине. Најновија изложба осветљава спектакуларних 50 година династије Минг, постављене у Британском музеју. Изложба се фокусира на године између 1400. и 1450, када је цар успоставио мрежу кнежевских феуда преко својих огромних територија којима је председавало 24 његова сина; то је време када се престоница сели из Нанђинга у Пекинг, а истраживач Женг Хе је у то време командовао великим армадама које су пловиле по југоисточној Азији, Блиском Истоку и Африци. Отприлике једна трећина од 280 приказаних објеката потиче из збирки 30 кинеских музеја, а њихову позајмицу је потпомогло удружење Ликовне изложбе Кине (АЕЦ), организације основане 1971. чија је улога надгледање извоза кинеске културне баштине.

У протекле четири деценије АЕЦ је послао 200 изложби у 30 земаља, увек са фокусом на кинеске династије и никада на савремене уметнике, чији су радови често и критика на рачун званичних власти. Кина је, заузврат, поздравила неколико изложби из збирки европских музеја – а понекад су ови резултати били “неподесни” с политичког аспекта. Народни музеј Кине је 2011. био домаћин велике изложба европског просветитељства, чији су сви експонати дошли као позајмица из Немачке. Само два дана након отварања, док се кинеска штампа и даље дивила спектакуларној изложби посвећеној европској науци, у музеју који је баш на злогласном Тргу Тјенанмен, државни органи ухапсили су дисидентског уметника Аи Веивеијa, у покушају да строго казни критичаре, писце, правнике и уметнике. Немачка штампа била је ужаснута. Неки су зазивали хитно повлачење свих експоната назад у Немачку. “Распели су ме”, присећа се Рот, који је тада службовао као директор Државне уметничке колекције Дрездена. “Оптужили су ме за сагињање пред диктаторским режимом… њихова су очекивања била нереална; можда су мислили да ћемо да ћемо данас поставити изложбу немачког просветитељства на тргу Тјенанмен а да ће револуција у Кини започети већ сутрадан.”

08

Роту, ипак, није жао што ову изложбу није повукао из Кине. Сарађивати с неком земљом је увек боље него је бојкотовати: То је једини начин да се утиче на промене које ће, временом, доћи. Као управник музејаВ& А, у Кини је наставио да гради савезе, улазећи у партнерство с Кинеском трговачком групом, како би заједничким снагама изградили Музеј дизајна у Шенжену који треба да буде отворен 2016. године. Он ће угостити експонате музеја у Лондону под надзором кустоса музеја Викториjа & Алберт.

Директори попут Рота и МeкГрегора показали су да култура може бити мост међу народима који једва да имају било каквог (политичког) контакта. Доказали су и да, спајањем људи, изложбе и предмети од културног значаја могу успети тамо где политичари нису у стању. Да ли су довели до помака у институционалном начину размишљања – остаје да се види. За сада, међутим, глобални утицај британских музеја никада није био већи.

 

Кристина Руиз, newrepublic.com

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s