Redefinisanje kapitalizma (II/II)

05

Redefinisanje rasta

Rast najčešće definišemo kao procenat porasta bruto društvenog proizvoda, što je pristup koji je u poslednje vreme veoma mnogo kritikovan. Bilo je mnoštvo pokušaja da se ugrožavanje životne sredine, neplaćeni rad, napredak tehnologije ili razvoj ljudskog kapitala izraze u okviru porasta ili pada BDP.

Po našem mišljenju, kažu autori McKinsey-vog eseja „Redefinisanje kapitalizma“, najveći problem sa BDP je u tome što ne odražava način na koji rast menja stvarnost, živo iskustvo većine ljudi. U Sjedinjenim Državama, na primer, BDP je više nego utrostručen tokom poslednje tri decenije. Iako je njegovo povećanje bilo skoncentrisano na vrh prihodne lestvice, veliki broj ljudi je imao koristi od poboljšanja u oblasti tehnologija (recimo, sigurniji automobili, novi medicinski tretmani i smartfone. Ostale promene su, međutim, imale i neželjene posledice, kao što je stres kojeg osećaju mnogi zaposleni koji se bave različitim poslovima vezanim za internet, zbog toga što su dostupni 24/7). Da li je život zaista bolji ili gori za većinu ljudi ? Kako se dobici usled privrednog rasta raspodeljuju? BDP ne može da odgovori na ova pitanja.

Ako koncept rasta treba da ima neki značaj, on bi trebalo da prikazuje napredak koji je moguće osetiti u svakodnevnom iskustvu. Ukoliko prava mera prosperiteta jednog društva jeste dostupnost rešenja za ljudske probleme, onda rast ne može jednostavno da se meri promenama u BDP-u. Umesto toga, on mora biti mera stope po kojoj nova rešenja za ljudske probleme postaju dostupna.

Prelaz od osećanja smrtnog straha zbog infekcije sinusa do pristupa antibioticima koji nas mogu spasti od takvog ishoda je, na primer, nešto što predstavlja rast. Pomeranje od preznojavanja u toplim danima do posedovanja klima uređaja je takođe sinonim za rast. Mogućnost da umesto da do negde idemo pešice, velike razdaljine prelazimo zahvaljujući prevoznim sredstvima jeste, takođe, rast. Sposobnost da sve informacije koje su vam potrebne ne tražite više u prvoj biblioteci već da do svega stignete zahvaljujući svom telefonu je takođe mera rasta.

Najbolje je misliti o rastu kao o povećanju kvaliteta i dostupnosti rešenja za ljudske probleme. Problemi se razlikuju po važnosti, a novi pogled na rast mora to uzeti u obzir: pronalaženje leka za rak bi moralo biti ispred mnogih drugih proizvoda. Ali generalno, ekonomski rast je realno iskustvo da su naši životi poboljšani.

09

Ovaj pristup je drugačiji od drugih alternativnih mera rasta. Na primer, istraživanja pokazuju da sreća nije nužno u korelaciji sa rastom BDP – Butan je čak postao poznat po tome što je razvio indeks bruto nacionalne sreće (GNH). Ujedinjene nacije su stvorile Indeks humanog razvoja (HDI) na osnovu teorije Amartje Sena o ljudskim sposobnostima i slobodama. Ono što dvojica McKinsey autora predlažu je negde između BDP-a i ovih merila. Kao i BDP-a, naša mera rasta bi trebalo da bude mera materijalnog prosperiteta. Ali i to je takođe smisleniji način razmišljanja o materijalnoj meri životnog standarda od BDP.

Da li bi stopa po kojoj se pojavljuju nova rešenja za kvalitetniji život i postaju dostupna, mogla biti merljiva? Iako to još niko nije pokušao, mi mislimo da cela stvar nije nemoguća. Inflacija se meri gledanjem promena u cenama robe i usluga prosečne potrošačke korpe domaćinstva. Slično tome, moguće je pogledati kako se sadržaj takve korpe menja kroz vreme, ili kako se one razlikuju od zemlje do zemlje ili nivoa prihoda. Kakvoj hrani, stanovanju, odeći, prevozu, zdravstvu, obrazovanju, slobodnom vremenu i zabavi ljudi imaju pristup?

Redefinisanje kapitalizma

Ako se prosperitet kreira rešavanjem ljudskih problema, ključno pitanje za društvo je kakva vrsta ekonomskog sistema će najbrže rešiti najviše problema za većinu ljudi. To je genije kapitalizma: to je bez premca evolutivni sistem za pronalaženje rešenja.

Pronalaženje novih rešenja za ljudske probleme je u veoma retkim slučajevima lak ili očigledan posao – da jeste, neko bi ga već pronašao. Na primer, šta je optimalan način da se reši problem prevoza na ljudski pogon? Postoji mnoštvo opcija: bicikli, tricikli, skuteri, i tako dalje. Ljudsko stvaralaštvo razvija različite načine za rešavanje takvih problema, ali neki neizbežno funkcionišu bolje od drugih, i zato nam je potreban proces za razdvajanje žita od kukolja. Takođe nam je potreban proces kojim ćemo dobra rešenja učiniti široko dostupnim.

Kapitalizam je mehanizam zahvaljujući kojem se ovi procesi dešavaju. On pruža podsticaj za milione eskperimenata za rešavanje problema koji se dešavaju svakoga dana, omogućavajući konkurenciju za izbor najboljih rešenja, i daje podsticaje i mehanizme za stvaranje uspešnijih rešenja i njihovo stavljanje na raspolaganje mnogima. U međuvremenu, on umanjuje ili eliminiše manje uspešne. Veliki ekonomista Jozef Šumpeter nazvao je ovaj evolutivni proces ” kreativnom destrukcijom”.

Ortodoksni ekonomski pogled sugeriše da kapitalizam funkcioniše zato što je efikasan. Ali u stvarnosti, velika snaga kapitalizma je u njegovom rešavanju problema na kreativan i efikasan način. Ta kreativna efikasnost ga nužno čini izuzetno neefikasnim i, kao i svi evolucioni procesi, inherentno rasipničkim. Dokaz za to može se naći u velikom broju proizvodnih linija, investicijama i poslovnim poduhvatima koji propadaju svake godine. Uspešan kapitalizam zahteva ono što venture kapitalista Vilijam Džejnvej zove “šumpeterovskim otpadom”.

10

Uloga biznisa
Svaki posao je zasnovan na ideji o tome kako rešiti problem. Proces pretvaranja velike ideje u proizvode i usluge koji efikasno ispunjavaju brzo menjajuće ljudske potrebe je ono što definiše većinu poslova. Dakle, ključni doprinos koji biznisi čine društvu jeste pretvaranje ideja u proizvode i usluge koji rešavaju probleme.

Ovo zvuči jednostavno i očigledno, a mnogi rukovodioci bi rekli: “Naravno, to je ono što mi radimo.” Ali opet, to nije ono što standardna teorija kaže da preduzeća treba da rade. Tokom 1970-ih i 1980-ih , akademski radovi zasnovani na neoklasičnoj teoriji tvrdili su da maksimiziranje vrednosti za akcionare treba da bude jedini cilj poslovanja. Ako korporacije budu samo to uradile, govorili su ovi profesori, one će povećavati ukupnu ekonomsku efikasnost i društveno blagostanje. Ovakav fokus je uspeo da ispravi neke nedostatke u prethodnom sistemu, naročito osnaživanjem akcionara da se odupru rukovodiocima kompanija koji su preferirali izgradnju svojih imperija na račun povraćaja novca na investicije.

Međutim, neki tvrde da je podizanje „stvaranja vrednosti za akcionare“ na pijedestal primarnog cilja zasnovano na pogrešnoj pretpostavci – da je kapital najređi resurs u privredi, dok je u realnosti poznato da je znanje presudno za rešavanje problema – najređi resurs. To je takođe dovelo do kratkovidog fokusa na kvartalne zarade i kratkoročne promene u cenama akcija, da ne govorimo o padu dugoročnih investicija. To je prosto zaprepašćujuća promena čak i udnosu na relativno skoru prošlost. Da ste direktora u 1950-im, u eri ogromnog rasta prosperiteta, pitali šta je bio njegov posao, njegov prvi odgovor bi verovatno bio “da napravim odlične proizvode i usluge za kupce“. Nakon toga, direktor bi verovatno rekao nešto o vođenju brige o svojim zaposlenima, stvaranje profita koji omogućava buduće investicije, i tek tada omogućavanje deoničarima da dobiju pristojan povraćaj na svoju investiciju.

Mi verujemo da bi preorijentacija ka shvatanju preduzeća kao onih koja rešavaju probleme društva, a ne samo sredstva za stvaranje prihoda za akcionare predstavljala bolji opis onoga što preduzeća zaista rade. To bi moglo da pomogne rukovodiocima da bolje uravnoteže mnogobrojne interese zainteresovanih strana, kojima treba da upravljaju. To, takođe, može da pomogne da se vrate podsticaji za dugoročno investiranje, tim pre što nema baš toliko mnogo problema u društvu koje je moguće rešiti tokom jednog kvartala.

Ovo ne znači da su akcionari ili drugi vlasnici nevažni. Ali, obezbeđivanje povraćaja prihoda akcionara nije ultimativni cilj poslovanja preduzeća, niti njegova svrha. Uostalom, bez hrane nema života, ali svrha života svakako se ne svodi (samo) na konzumiranje hrane.

Neke kompanije već misle u ovim kategorijama. Google, na primer, definiše svoju misiju kao “organizovanje svetskih informacija tako da one budu univerzalno dostupne i korisne“ – gde se upravo govori o rešavanju problema ljudi. Google je, takođe, već dobro poznat po svojoj odluci da ne objavljuje svoje kvartalne rezultate.

14

Redefinisanje vlade
Tradicionalna ekonomska teorija polazi od toga da su tržišta efikasna, da im je inherentno maksimiziranje blagostanje, i da najbolje funkcionišu kada se njima najmanje upravlja. Ali izgleda da tako savršena tržišta ne postoje u stvarnom svetu. Osim toga, ovaj pogled pada na tome što ne uspeva da, po definiciji, prepozna prednost velikog genija kapitalizma za rešavanje čovekovih problema – ima i svoju tamnu stranu: rešenje problema jedne osobe može stvoriti probleme za nekog drugog.

To je prastara mozgalica političke ekonomije: kako jedan ekonomski sistem rešava konflikte i distribuira dobitke? Neki od glamuroznih finansijskih derivata može pomoći finansijskim direktorima kompanija da reše svoje probleme upravljanja korporativnim rizikom, a da neke bankare učini bogatim, ali takođe može stvoriti i veći sistemski rizik za finansijski sistem u celini. Isto tako, kozumiranje masne hrane može rešiti nečiji problem zadovoljavanja nesvesnih želja programiranih tokom milenijuma evolucije. Ali, takođe, može da stvori nove probleme zapušenih arterija i teret društvu zbog budućih zdravtsvenih troškova tih lica.

Pravljenje razlike između ekonomske aktivnosti koja utiče na rešavanje problema ili stvaranje problema može biti izazovno. Ko ima moralno pravo da odluči šta je šta? Demokratija je najbolji mehanizam do koga su ljudi došli kada je reč o navigiranju između kompromisa i slabosti svojstvenih kapitalizmu. Demokratija omogućava da se njeni neizbežni konflikti reše na način koji omogućava maksimalnu pravednost i legitimitet i široko odražava stavove društva.

Shvatanje prosperiteta kao rešavanja problema može nam pomoći da objasnimo zašto je demokratija u tako visokoj korelaciji sa prosperitetom. Demokratije, zapravo, pomažu da se stvori prosperitet, jer oni rade nekoliko stvari bolje od drugih sistema vlasti. One imaju tu karakteristiku da grade ekonomiju koja je inkluzivnija, omogućavajući većem broju građana da budu budu i kreatori rešenja i kupci tuđih rešenja. I one nude najbolji način za rešavanje sukoba oko toga da li se nekom privrednom aktivnošću stvaraju rešenja ili problemi. Mnogi (mada ne svi) vladini propisi stvoreni su da urade upravo to – da podstaknu ekonomsku aktivnost koja rešava probleme i da obeshrabre ekonomsku aktivnost koje ih stvaraju – podstičući tako poverenje i saradnju u društvu.

Privrednici se često žale na previše državne regulacije – i zaista, mnogi propisi su loše smišljeni ili nepotrebni – ali realnost je da rešavanje problema kapitalizma zahteva poverenje i saradnju koju dobro zakonodavstvo podstiče. Primetno je da najprosperitetnije ekonomije u svetu kombinuju regulaciju i slobodno tržište, dok su neregulisane i anarhične ekonomije bez izuzetka siromašne.

13

Koje probleme vi rešavate?

Jednom kada razumemo da su rešenja koje kapitalizam proizvodi ono što stvara pravi prosperitet u životima ljudi, a da je stopa po kojoj mi stvaramo rešenja prava mera privrednog rasta, onda postaje očigledno da preduzetnici i poslovni lideri imaju najveću ulogu i odgovornost za stvaranje društvenog prosperiteta. Ali standardne mere doprinosa biznisa – profitna stopa i stopa rasta i vrednosti akcija – jesu loši pokazatelji. Preduzeća doprinose društvu stvaranjem i stavljanjem na raspolaganje proizvoda i usluga koji poboljšavaju život ljudi u materijalnom smislu, a istovremeno obezbeđuju zaposlenje koje omogućava ljudima da sebi priušte proizvode i usluge drugih preduzeća. Zvuči kao nešto prosto, i to i jeste, ali naše ekonomske teorije i regulativa ne mere stvari na taj način.

Danas naša kultura slavi novac i bogatstvo kao repere uspeha. Takav pristup je ojačan zahvaljujući vladajućoj ekonomskoj teoriji. Pretpostavimo da smo umesto toga slavili inovativna rešenja za ljudske probleme. Zamislite da ste na zabavi, a umesto da vas neko upita: ” Šta radiš?“ što kad se prevede znači „koliko para zarađuješ i koji je tvoj položaj, neko pita „koje probleme rešavate?“ I kapitalizam i društvo bi zbog toga bili bolji.

 

Ovde možete pročitati i Redefinisanje kapitalizma (I/II)

O autorima
Erick Beinhocker je stipendista MCKinsey u Vašingtonu D.C i Londonu i izvršni direktor Instituta za novo ekonomsko razmišljanje na školi Oksford Martin fakulteta Univerziteta u Oksfordu. Nick Hanauer je preduzetnik, venčer kapitalista i autor. Ovaj članak je prilagođena verzija teksta “Redefinisanje kapitalizma,” Demokratija: časopis o idejama, broj 31, zima 2014, democracyjournal.org.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s