Kapitalizam trpi mnoge kritike. Finansijska kriza 2008, stagnacija srednje klase u mnogim razvijenim zemljama, kao i porast nejednakosti u prihodima, stavljaju na probu neka od naših najdubljih uverenja o tome kako treba da bude organizovano pravedno i funkcionalno društvo.

Mnogi poslovni lideri imaju dileme u vezi sa ovom situacijom. Oni primećuju da je tržišni kapitalizam doveo do ogromnog povećanja ljudskog prosperiteta, naročito na Zapadu u 19. i 20. veku. U skorije vreme on je u zemljama u razvoju podigao stotine miliona građana iz siromaštva. Ipak, uprkos ovim istorijskim dostignućima, jasno je zašto je tako lako biti zabrinut i pitati se šta ne valja u tome kako ovaj sistem danas funkcioniše.

U ovom članku, autori Erik Bejnhoker i Nik Hanauer tvrde da smo bili u pravu kada smo verovali da je kapitalizam bio glavni izvor istorijskog rasta i prosperiteta, i da uglavnom nismo bili u pravu, odnosno da smo imali pogrešna uverenja, u vezi sa tim kako je i zašto kapitalizam bio uspešan. Iskoristimo ovu analogiju: naši preci su znali da se zvezde i planete kreću na nebu i pritom su imali različite teorije kojima su objašnjavali zašto je to tako. Ali sve dok kopernikanski model nije u centar solarnog sistema stavio Sunce a ne Zemlju, i Njutn artikulisao zakon gravitacije ljudi nisu razumevali kako i zašto se planete kreću.

Isto tako, konvencionalne ekonomske teorije na koje smo se oslanjali u prošlom veku obmanule su nas u pogledu toga kako funkcioniše kapitalizam. Samo zamenom naše stare teorije za bolju i moderniju izgradićemo dublje razumevanje koje nam je neophodno da poboljšamo kapitalistički sistem.

Konjić klackalica vs. ekonomija divljeg krda

Tokom prošlog veka, dominantna ekonomska paradigma – neoklasična ekonomija – stvorila je usku i mehaničku sliku funkcionisanja kapitalizma, fokusirajući se na ulogu tržišta i cena u efikasnoj alokaciji resursa društva. Priča je poznata: racionalne, svojim interesom vođene kompanije maksimiziraju profit; racionalni potrošači vođeni sopstvenim interesom maksimiziraju svoj ” korist “; odluke ovih aktera omogućavaju da se tražnja izjednačava sa ponudom; to utiče na određivanje cena; tržišta “brišu” neravnoteže a resursi se alociraju na društveno optimalan način.

Tokom proteklih nekoliko decenija, međutim, neke od tih fundamentalnih pretpostavki neoklasične teorije su počele da se raspadaju. Ekonomisti zastupnici bihevioralne teorije su akumulirali brdo dokaza koji pokazuju da se realni ljudi ne ponašaju kao što bi to činio racionalni homo economicus. Eksperimentalni ekonomisti su pokrenuli neprijatna pitanja o samom postojanju korisnosti (utility); i to je problematično, jer je korisnost dugo bila ono oruđe koje su ekonomisti koristili da pokažu da tržišta maksimiziraju dobit društva. Empirijski ekonomisti su identifikovali anomalije koje ukazuju na to da finansijska tržišta nisu uvek efikasna. Uz to, makroekonomski modeli izgrađeni na neoklasičnim idejama su se pokazali kao veoma loši tokom finansijskih kriza.

Endi Haldejn, glavni ekonomista Banke Engleske, napominje da konvencionalna teorija smatra da je ekonomija nalik na igračku – drvenog konjića koji se, kada ga neka sila izbaci iz ravnoteže, ljulja neko vreme pre nego što se smiri i uđe u predvidivu statičku ravnotežu. Ali, kao što je Haldejn istakao, ono što smo videli tokom krize je više nalik na krdo divljih konja – kad jednog konja nešto uplaši, to se prenese na drugog, i uskoro celo krdo juri po kompleksnom dinamičkom obrascu.

U godinama pre krize, pojavio se novi pogled na funkcionisanje ekonomije. Od krize, on je počeo da dobija na popularnosti. Njegova glavna premisa je da je ekonomija stalno razvijajuća interaktivna mreža veoma različitih domaćinstava, preduzeća, banaka, regulatora i drugih činilaca, više nalik na Haldejnovo divlje krdo nego na sliku drvenog konja ljuljaške. Ekonomija – kompleksna, dinamična, otvorena, jedan nelinearni sistem – ima više zajedničkog sa ekosistemima nego sa mehaničkim sistemima neoklasičnih ekonomista. Implikacije ovog gledišta, koje tek dobija oblik, tek su u fazi istraživanja. Ali, autori ovog teksta veruju da ta gledišta imaju fundamentalne implikacije na to kako ljudi misle o prirodi kapitalizma i prosperiteta.

Ono što je veoma značajno je da taj novi pogled na prirodu ekonomije pomera našu perspektivu o tome kako i zašto tržište funkcioniše od njegove alokativne efikasnosti ka njegovoj efikasnosti u promovisanju kreativnosti. To sugeriše da su tržišta evolutivni sistemi koji svakodnevno obavljaju milione istovremenih eksperimenata vezanih za načine koji bi mogli da učine naše živote boljim. Drugim rečima, osnovna uloga kapitalizma nije alokacija – već kreacija. Život danas nije drastično bolji za milijarde ljudi nego što je to bio 1800, jer smo efikasnije alocirali resurse iz XIX veka. On je bolji, jer imamo antibiotike koji spašavaju živote, vodovod, motorizovani transport, pristup ogromnim količinama informacija, a ogroman broj tehničkih i društvenih inovacija je postao dostupan mnogima (ako ne i svom stanovništvu) na planeti. Genije kapitalizma je u tome što stvara podsticaj za rešavanje problema i ljudima čini ta rešenja široko dostupnim. To su rešenja za ljudske probleme koji definišu prosperitet, a ne novac.

Redefinisanje prosperiteta

Većina nas intuitivno veruje da što više novca ljudi imaju, to i društvo mora biti prosperitetnije. Prosečni prihod prosečnog američkog domaćinstva je u 2013. bio $38,001, u odnosu na kanadskih $28,194. Dakle, ljudi veruju da je Amerika naprednija od Kanade.

Međutim, ideja da se prosperitet tiče samo novca može se opovrgnuti jednostavnim misaonim eksperimentom. Zamislite da ste imali $38,001, što je prihod tipične američke porodice, ali da živite u Yanomami, plemenu izolovanih lovaca i skupljača plodova duboko u brazilskim prašumama. Možete lako biti najbogatiji među njima (ne koriste novac, ali antropolozi procenjuju njihov životni standard na oko $90 godišnje). Ali, i dalje biste se osećali mnogo siromašnijim od prosečnog Amerikanca. Čak i nakon što bi ste sredili svoju kolibu, kupili najbolje korpe u selu i konzumirali najfiniju Janomami kuhinju, sve vaše bogatstvo i dalje ne bi moglo da vam nabavi antibiotike, klima uređaj, ili udoban ležaj. Ipak, čak i najsiromašniji Amerikanci obično imaju pristup ovim važnim elementima blagostanja.

To je razlog zašto se prosperitet u društvima ne može pravilno razumeti ako se posmatraju samo njegovi monetarni pokazatelji, kao što su prihod ili imovina. Prosperitet u društvu jednak je akumulaciji rešenja za ljudske probleme.
Ova rešenja idu od onih prozaičnih (krckavijeg čipsa) do značajnih (lekova za smrtonosne bolesti). Na kraju krajeva, mera bogatstva jednog društva jeste raspon između ljudskih problema koje je ono rešilo i toga koliko ih je učinilo dostupnim svojim građanima. Svaki proizvod u modernoj prodavnici može se posmatrati kao rešenje za drugu vrstu problema – kako jesti, obući se, zabavljati se, učiniti svoje domove udobnijim, i tako dalje. Što više i boljih rešenja imamo na raspolaganju, tim je veći naš prosperitet.

Ovde možete pročitati Redefinisanje kapitalizma (II/II)