Što se jedan urbani sistem više uvećava, tim pre postaje energetski “žedniji”, a od takvog bržeg i intenzivnijeg gradskog života danas se zahteva, pre svega – održivost.

Poznato je da je brzina sinonim za gradski život. Ali, da li nam je ovakav životni stil možda i prebrz? Ako ste kao ja, piše jedna od najaktuenijih ekonomskih teoretičara Izabella Kaminska, postaćete svesni svih mana koje sa sobom nosi urbana egzistencija.

Kao prvo, tu je rutinski obim poslova, zadataka, komunikacije, susreta, sastanaka, kretanja i, uopšte odabranih aktivnosti koje na dnevnoj bazi, po nužnosti, obavljamoo. I tu je sva ironija situacije u kojoj se nalazimo: tehnologija je trebalo da naše živote učini lakšim. Umesto toga, tehnološke “olakšice” su odškrinule vrata potpuno novom nisu procesa i problema.

Zatim, tu je povećanje stope novih stvari koje nas bombarduju sa svih strana – ponekad i više a i brže nego što je naša ljudska fiziologija sposobna da se sa tim nosi ili se prilagodi.

Pa, šta je uzrok ovome? I šta to znači po jedno društvo, kada nismo u mogućnosti da držimo korak sa stopom gotovo svakodnevnih promena?

Neki naučnici drže do toga da je ovaj fenomen, jednostavno, greška u sastavu urbanih sistema. Za razliku od bioloških sistema, koji tokom svog rasta uporedo postaju i energetski efikasniji, širok raspon urbanih mreža uspostavljen je na takav način da količina energije potrebna za podršku svakog novog gradskog rasta uvek mora biti veća, a sistem, shodno tome, zahtevniji od onog koji mu je prethodio.

Jednostavno rečeno, što se jedan organizovani urbani sistem više širi, tim pre postaje i energetski “žedniji”. A brži i zahtevniji život treba da bude i održiv po današnjim standardima civilizacije, na koje se svi moramo, njihovim usvajanjem, navići. Rast gradova, drugim rečima, prati eksponencijalni rast svih neminovnih problema i pravila vezanih za potrošnju energije.

Ali, kao što bi vam mogao potvrditi svako ko je ikada nailazio na piramidalne energetske šeme, problem sa eksponencijalnim sistemima je u tome što se, na kraju, ostane bez svežih sirovina. A kada se to desi, kolaps koji usledi često je spektakularan.

Pa kako to da je moderna civilizacija uspela da izbegne ove eksponencijalne tačke sloma?

Pa, pre svega – i nije. Istorija je prepuna civilizacija koje nisu uspele da prežive eru uspona trgovine – da li zato što su bili zamenjeni efikasnijim sistemima ili zbog svog propusta da prave inovativne skokove, tako potrebne za održanje veličine i kompleksnosti jednog sistema (civilizacije).

Rimska imperija je možda najbolji primer sistema koji se slomio upravo zato jer je postao i previše složen za opsluživanje, bez inovativnog iskoraka napred ili svežih izvora iskoristive jeftine energije.

Ako je savremena civilizacija opstala sve do danas, to je samo zato jer smo bili dovoljno srećne ruke da na kritičnim tačkama nadolazećih promena otkrijemo nove izvore jeftine energije ili inovativnih tehnika, nužnih za dalje iskorišćavanje naših postojećih energetskih rezervi.

To je, međutim – prema naučnicima koji se bave ovom temom energetske održivosti gradova, poput fizičara Džefrija Vesta (Geoffrey West) sa Santa Fe Instituta – razlog zbog kojeg moderna civilizacija, i to na svom vrhuncu, tone u sve veću neizvesnost, a koja neminovno vodi ka cikličnoj smeni, iz prosperiteta i propadanje.

Da stvari budu još gore, ponestaje nam vremena potrebnog da zaustavimo ovo propadanje, jer se stopa po kojoj se svaki odgovarajući tehnički pomak dešava neprekidno i sve više ubrzava.

Iz perspektive Zapada , to znači da naša civilizacija može biti na jednosmernom putu ka nečemu što je poznato kao tačka singularnosti. U smislu uvećanja gradova, to će biti tačka na kojoj potrebne potencijalne/ predstojeće inovacije postaju nemoguće da ih shvatimo i u široko prihvatimo. A ako ne budemo mogli da održimo korak sa inovativnim rešenjima koja bi nas spasla iz ove današnje situacije, postoje veoma dobre šanse da se naša civilizacija uruši i sagori.

Tačka tehnološke singularnosti, u kojoj ljudsko društvo gubi korak za tehnološkim napretkom

Ono što je fascinantno je, naravno, to kako zakoni uvećanja urbanih sistema stoje nasuprot onima iz bioloških sistema. U prirodi, po nauci i stavu Zapada, što se jedan organizam više uvećava, tim pre postaje sporiji i manje energetski intenzivan. Razmislimo o indeksu telesne mase slona u poređenju sa glodarom, i koliko manje hrane troši slon – u relativnom smislu.

Postavlja se pitanje: da li urbani sistemi, možda, moraju da prerastu u biološke ako žele da prežive? Takođe, da li bi, recimo, trenutni hir za tehnologijama koje su, navodno, sposobne da “sažmu i umanje” današnje urbane megasisteme – mislim na Airbnb, pametne kuće i mobilnu aplikaciju Uber – već mogao biti korak u tom pravcu?

Argument je, naravno, da su ove tehnologije ne samo fokusirane da urade više sa manje sredstava, već i da mnogo pametnije usklađuju postojeću infrastrukturu.

Zapad je skeptičan. Ne samo da ga je strah što sebi nismo dali dovoljno vremena kako bismo učinili nešto sa neefikasnim starim sistemom, koji nastavlja da nas vuče nadole; ljudskom je ponašanju, jednostavnije rečeno, potrebno previše vremena da bi se, dok još nije kasno, uskladio i prilagodio.

U tom smislu, današnje tehnološko “sažimanje sistema” kojem prisustvujemo verovatno predstavlja samo kratkoročni fenomen, dok se privreda i ekonomija prilagođavaju da bi još jednom promenili svoju poziciju na lestvici eksponencijalnog rasta. Na kraju će se predati, povinujući se istim onim starim zakonima uvećanja sistema, koji su oduvek pokretali urbane sisteme.

Nažalost, na duge staze, to znači da bi najbolje šanse da preživimo tačku urbane singularnosti bile u radikalnom prilagođavanju svoje ljudske fiziologije, kako bismo se što bolje nosili sa šokovima budućnosti koji nam predstoje, ili, alternativno, da investiramo u obnovljive energetske sisteme, koji ne samo da nam obezbeđuju održivo korišćenje, već nam pomažu i da popravimo već nanešenu štetu, koju smo urbanizacijom naneli Zemlji.

Izabella Kaminska, FT