Od Bretonvuda do Batonvuda – kraj kapitalizma kakvog znamo

Novi kapitalizam: Radi dok ne padneš

Jednog toplog julskog dana početkom leta 1944, pre tačno 70 godina, počela je Bretonwoodska  konferencija, na kojoj se doslovce krojio nacrt jednog novog kapitalističkog društva, ovog u kojem (čak i mi u Srbiji) živimo danas. Pardon – u kojem smo živeli, sve donedavno. Ovaj društveno-ekonomski model začet je u završnici II Svetskog rata i bio je sudbonosan po čitav svet. Zapadni prosperitetni koncept države blagostanja važio je sve do pre neku godinu – sve do finansijske krize i uspona Azije.

Magazin The Economist u rubrici Buttonwood kontinuirano piše o Zapadu koji stari i posrće pred mladom Azijom, Afrikom i Latinskom Amerikom. Starije stanovništvo znači manju produktivnost i veće troškove, što, opet, znači, manju konkurentnost na globalnom tržištu. A to znači – neminovni pad u jedan neprekinuti lanac recesije.

Takođe, uzroci stagnacije zapada (a taj trend pogada i Srbiju) nisu samo u ekonomskoj krizi i inherentnom zakonu rasta i stagnacije, već, dakle, i u sistemskoj grešci kapitalizma po sebi; ovaj članak stavlja akcenat na problem starenja i, sledstveno tome, gubitka efikasnosti/ konkurentnosti Zapada u odnosu na Istok i Jug.

Da li su imigranti, protiv kojih se na Zapadu diže povika kao “uzroku svih zala”, zapravo, jedini način da stanovnici zapadne hemisfere opstanu na iole dostojan način? Budimo uvereni – tako je. I zahvalimo im se unapred, što će nas paziti kada nam pomoć bude najpotrebnija – u našoj starosti.

Stareća društva generišu mnoge izazove u zapošljavanju radne snage.

Razvijeni svet zapada ulazi u onaj stadijum kojeg je Šekspir opisao kao “druga detinjastost i puka zaboravnost, bez vida, zuba, ukusa, bez ičega”. Udeo stanovništva starijeg od 65 godina u bogatim zemljama će porasti sa 15% u 2010. na 27% do 2050, dok procenat onih koji su stariji od 80 porasti sa 4% na 9%. I dok je ovaj trend prilično poznat, brzostareće zemlje (u koje, među krunske primere, možemo ubrojati, pre svega, Srbiju), zemlje zapada tek počinju da se bore sa sadašnjim posledicama, još uvek nemajući plan za buduće konsekvence. Pitanje rapidnog starenja zapadnih nacija je prošlog meseca bilo predmet konferencije održane u Londonskoj školi za ekonomiju.

Dva su osnovna problema vezana za  starenje razvijenih društava. Prvi je: kako postići ekonomski rast (i priuštiti socijalne benefite) u trenutku kada se zapad suočava sa smanjenjem radne snage i pula zaposlenih. Drugo, s obzirom da se smanjuje količina radne snage, kako se brinuti o veoma starima, od kojih će mnogi morati da imaju non-stop negu.

02

Budućnost sve starijeg Zapada biće u sve starijoj radnoj snazi

U pogledu privrednog rasta, jedan očigledan odgovor bio bi – duži radni vek. Od 1970, kada je životni vek u proseku bio 65-godina u zemljama OECD, tog kluba uglavnom bogatih zemalja, do danas, kada je ovaj prosek porastao za četiri do pet godina –  godina koje su sve donedavno, praktično bile “rezervisane za penzionerske dane”. Danas je situacija dosta drugačija: starosna lestvica za odlazak u penziju se podiže, a države OECD počinju da isplaćaju penzije svojim građanima tek po navršenih  65 do 67 ili 68 godina.

Međutim, promene u privatnom sektoru penzionog osiguranja mogle bi igrati važnu ulogu pri određivanju koliko će još godina stariji građani raditi. Velikodušni sistem zadnjeg obračunskog perioda, na osnovu kojeg se obračunavala završna osnovica za visinu penzija, odumire kao pojava; ovo je zamenjeno definisanim planom privatnih doprinosa, pri čemu zaposleni akumulira novac koji, potom, dobijao po odlasku u penziju. Obveznik zapravo öbavezuje samog sebe”da će samom sebi uplaćivati sopstvenu penziju – takvi su, barem trendovi.

Ove ukupne uštede i privatni fond ušteđevine za “zlatno doba” mogao bi biti previše mali za pristojan prihod koji bi se dobijao u starosti, kako to mnogi već sada otkrivaju; moraće da rade, bez obzira na koliko je godina zacrtana zvanična starosna granica. kraće rečeno, čak ni logika “u se i u svoje kljuse” nije dovoljno dobra da bi se namakao novac dovoljan za vođenje iole prostojnog života pod stare dane. Država blagostanja je na svom zalasku, a privatni džep ne uspeva da pokrije troškove pod stare dane.

U Britaniji, procenat zaposlenih muškaraca starijih od 65 godina porastao je sa nešto manje od osam odsto na prelazu dva veka na više od 13% danas; za žene je rast procenta zaposlenih penzionerki porastao sa nešto više od 3% na više od 7%. Pored toga, sve je manje onih koji se prevremeno penzionišu, bilo dobrovoljno ili nevoljno. Pre petnaestak godina, na prelazu iz prošlog u ovaj vek, 54% britanskih žena starosti između 50 i 64 godine bilo je u radnom procesu; sada ih je skoro 66% (muškarci su u istom periodu doživeli uspon sa 72% na 78%). Od recesije iz 2007-2008, najveća se zaposlenost dogodila među ženama starosti od 60 do 64 godine.

Slični trendovi su i u Americi. Od 2000. naovamo, zapošljavanje lica starosti 65 i više godina porastao je za 51 odsto, dok je za one u dobi između 25 i 64 godine opao za 3,5%.

Evo interesantnog pitanja: da li ovi socijalno-ekonomski pomaci mogu objasniti dva velika trenda na tržištu rada: sve slabije plate i sve lošiju produktivnost. Sve veći broj starijih radnika (posebno onih koji rade skraćeno radno vreme) može, takođe, vršiti i pritisak i na politiku visina plata.

Mogu li stariji zaposlenici takođe biti manje produktivni? Teško je u to biti sasvim siguran. Da li, i koliko brzo, radnička produktivnost opada sa godinama – izvesno je da ovo pitanje zavisi i od toga šta oni rade i čime se bave; Ono što važi za fizički rad ne mora da važi i za, recimo, oblast konsaltinga. Ekonomisti pretpostavljaju da se plate kreću u tandemu sa produktivnošću, da su plate i produktivnost uvezani, jer poslodavci nagrađuju radnike za vrednost njihove proizvodnje (minus profit). U praksi, međutim, plate su ustanovljavaju jednim složenijim procesom koji je, delimično, stvar nekih već odavno utvrđenih običaja. Većina radnika nije plaćeno “po komadu” svakog proizvoda kojeg proizvedu, čak ni u onim industrijama gde je takve stvari moguće meriti; Veoma malo radnika ikada doživi smanjenje plate na istom poslu, osim ako se ne odluči da se radi po skraćenom radnom vremenu (da li će to odlučiti radnik ili poslodavac – to je već drugo pitanje). Mnoge kompanije imaju platne skale kojima se nagrađuje broj godina radnog staža i iskustvo u određenoj profesiji.

Jedno polje u kojem će uskoro biti potreban sve veći broj starijih radnika je nega onih koji su sve stariji i slabiji. Jedno istraživanje, urađeno na osnovu ankete u pet zemalja, iznelo je ocenu da bi broj ljudi kojima je potrebna formalna nega mogao do 2025. porasti za 35%. Ipak, u svih pet zemalja, potražnja za formalnom negom će verovatno nadmašiti ponudu radnika zaposlenih u negovateljstvu.

U principu, poslovi u negovateljstvu su slabo plaćeni i ne baš previše glamurozni. Niti je ovo oblast u kojoj postoji mnogo mogućnosti da se produktivnost poveća: uvek neko mora da nemoćnima bude pri ruci kako noću ne bi ispali iz kreveta, ili ako im je ujutru potrebna promena posteljine, veša i pelena. U ovom trenutku, oko 80% svih zaposlenih u zdravstvu i kućnoj nezi čine žene; njih oko 16% je starije od 55 godina.

Veće plate za one koji se bave negovateljstvom mogle bi pomoći (makar delimičnom) razrešenju situacije, iako je je cena kućne nege na zapadu već viša. U Britaniji, prosečna godišnja cena za negu je £37,500 ($60,300 to jest 47.5 hiljada evra). Odgovor bi mogao biti: regrutovati inostranu radnu snagu (što mnogi starački domovi, zapravo, već rade).

I evo jedne naznake: Oni stariji glasači, koji su u iskušenju da glasaju za političke stranke koje su anti-imigranatske, možda će zaželeti da taj animozitet prema strancima neutrališu; jednog dana, veoma uskoro, i oni bi mogli da zavise od ljubaznosti tih istih stranaca.

Evo par ekonomskih pouka i za Srbiju, koja je u samom svetskom vrhu kao uveliko “staračka nacija”. Ne bežati od imigranata, već ih asimilovati u društvo na način obostrane koristi koje bismo imali jedni od drugih: mi ‘domoroci’ od ‘dođoša’, a oni od nas. Problem je: kako namaći novac, čak i manju sumu, koja bi zadovoljila stranog radnika u srpskom negovateljstvu? U današnje vreme, da li bi se strancima isplatilo da budu naši negovatelji? I, da li bi to uopšte moglo biti izvodljivo? U svakom slučaju, vredi o tome razmišljati. I – dok je još vreme, a vremena je sve manje – napraviti zdravorazumsku kalkulaciju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s