…Ali nije mogao da predvidi posledice razvoja situacije – današnje stanje planete, čija je klima katastrofalno poremećena, i čiji će se stanovnici u narednim godinama suočavati sa masovnim istrebljenjem. Avgusta 1964 – pre samo nešto više od 50 godina – nekadašnji profesor biohemije na Bostonskom Univerzitetu i čuveni pisac naučne fantastike Isak Asimov je za Njujork Tajms napisao članak povodom Svetskog sajma, koji se tog leta održavao u Velikoj Jabuci. Evo kako je tada on video našu planetu danas. U svom eseju, Asimov zamišlja kakav bi Svetski sajam mogao biti 2014 – njegova (nikad doživljena) budućnost, a naša sadašnjost. Njegovi pojmovi su kako čudni tako i divni (a i konzervativni, kao što je Matt Novak primetio), na način na koji se o budućnosti moglo snevati iz američke perpsektive sredine XX stoleća. Te su vizije iznedrile elektroluminescentne zidove za naše domove bez prozora, lebdeće automobile, 3D ‘TV kocke’, koje bi gledaocima omogućile gledanje npr. plesnih predstava iz svih uglova, i, recimo, “alga štanglice”, čiji je ukus nalik ćuretini ili šnicli (“Iako će se”, dodaje on, “prema usvajanju ovakve inovacije pokazati značajan psihološki otpor”). Asimov je, naravno, za neke stvari pogrešio dok je za neke bio u pravu, kao što je to uobičajeno za one koji se bave ‘sportom predviđanja’. Sam rezultat je od malog značaja. Ono što je tu važnije jeste: šta je Asimov shvatio u vezi zamršenih relacija koje postoje između ljudi, tehnološkog razvoja i planete – kako i kakve su današnje implikacije tih ideja po nas, znajući ono što sada znamo. Asimov počinje sugestijom da bi se u narednim decenijama jaz između ljudi i “prirode” mogao produbiti usled tehnološkog razvoja. “Javlja mi se jedna misao”, kaže on, “a to je da će ljudi nastaviti da se povlače iz prirode, kako bi stvorili pogodnije okruženje za sebe.” U ovom kontekstu, Asimov vidi jednu svetlucavu budućnost: razvijeni metro saobraćaj, stanovanje u predgrađima a ne u gradskom jezgru, “oslobođenost od ćudi meteorologije i vremenskih katastrofa, sa čistim vazduhom i kontrolom svetla, što bi trebalo da bude prilično uobičajeno”. Prozori bi, kaže on, “trebalo da se regulišu na dodir” sa programiranim, po želji promenljivim “pejzažima”. Izgradićemo sopstveni svet, poboljšati ga u odnosu na prirodno okruženje, u kojem smo se tako dugo nalazili. Odvajanje od prirode, što Asimov podrazumeva, učiniće nas bezbednim – bezbednim od ‘nepravilnosti’ prirodnog sveta, a oko nuklearnih bombi koje su onda, u epohi Hladnog rata kada je ovo pisao, bile najveća opasnost po čovečanstvo – a on jedva da se i zabrinuo, možda ipak malo – u naznakama. Ali, Asimov takođe zna da ljudi ne mogu preživeti samu tehnologiju. Osam godina pre nego što su astronauti napravili čuvenu fotografiju Zemlje – ‘Blue Marble’ koja je bila početak razmišljanja o opstanku naše planete, Asimov je rekao da je čoveku potreba zdrava Zemlja, strahujući da će eksplozija rasta ljudske populacije (6,5 milijardi, kako je tada precizno izračunao) istrošiti naše resurse, stvarajući opštu nejednakost među ljudima, zemljama, narodima. To ga je mučilo, mada je predviđao i da oni pravi problemi leže još dalje na horizontu budućnosti, onda kada “nekontrolisani” rast stanovništva bude preuzeo ‘urbanu ofanzivu’ u svakom kutku planete, stvarajući od Zemlje jedan golemi, “svetski Menhetn”, i to negde oko 2450. A ipak je i uzviknuo: “društvo će propasti mnogo pre toga!” Verovao je da će, ako žele da izbegnu katastrofu, ljudi morati da prestanu da se reprodukuju ovim tempom, predvidevši da će do 2014. prioritet globalne politike biti odluke o smanjenju nataliteta. Asimov je ispravno uvideo centralnu ulogu koju zaštita života i zdravlja planete ima po društvo: Bez obzira koliko je čovečanstvo postalo tehnološki postalo razvijeno, nema bekstva od našeg zavisnosti od Zemlje, na koju se sasvim oslanjamo (barem ne sve dok je zaista ne ostavimo – sve dok ne preduzmemo neki ‘veliki kosmički put’ u budućnosti – ako do tog civilizacijskog nivoa budemo uopšte i preživeli). Ali, 1964. je o problemima koji nas progone danas – klimatske promene i predstojeće masovno istrebljenje života – zapravo, tek počelo da se priča. Asimov nije mogao da zamisli sve pojedinosti te ‘posebne mešavine sastojaka’ koji danas ubijaju planetu, a u kojima se danas krčkamo – a bio je previše optimističan o u vezi naših sklonosti i volje da blagovremeno preduzmemo mere kako bismo zaštitili Majku Zemlju, koja je danas na kolenima. Prošla 2013. nije bila najtoplija godina ikada, ali je bila veoma blizu tog rekorda. Prošli novembar bio je najtopliji od 1880. Svaka godina u nizu počev od 1998. tukla je rekorde u visini temperature – do 2008. bilo je to 10 najtoplijih godina ikad zabeleženih. NASA je na svom snimku prikazala dramatičnu promenu u poslednjih nekoliko godina. Poledajte šta se dešavalo u decenijama nakon što je Asimov napisao svoj futuristički esej (Žuta i crvena predstavljaju temperature veće od proseka za godine između 1951. do 1980.). Koje će boje na grafikonu biti ova 2014. godina? A šta će biti za jedno deset, dvadeset ili pedeset godina? Predviđanja su neusaglašena, često trivijalizovana, mada je svima već isuviše jasno kakav je opšti put kojim naša planeta srlja. Kako je 2012. Ven Stivenson (Wen Stephenson) napisao u svom upozoravajućem eseju, “Sasvim je moguće da više nećemo imati onu životnu klimu koja bi omogućavala opstanak stabilnog, bezbednog društva – i to još za života naše dece.” Nijedno nas predviđanje ne bi trebalo zaplašiti više nego ovo. Iako će i 2014. tehnologija držati korak sa stanovništvom, ovo će biti moguće jedino uz ulaganje maksimalnih napora, a uz samo delimičan uspeh. Iako danas sveprisutna, u tehnologiji i “gedžetima budućnosti” neće uživati svi. Veći deo čovečanstva biće ih lišen i – mada bi im materijalno možda moglo biti bolje nego danas – i dalje će kaskati i stagnirati, kada se budu poredili sa naprednim delovima sveta. Srazmerno razvoju tehnologije, nasuprot svojoj nemogućnosti da je apsorbuje, većina čovečanstva i dalje će nepovratno zaostajati za naprednim zemljama.   The Atlantic