Zašto Zapad tek sada radi ono što je moj deda radio u Indiji još sredinom prošlog stoleća?
Zapad kreće stopama nekadašnje Indije: Država podstiče školovanje u prirodnim disciplinama
U Indiji sa sredine dvadesetog veka, piše Ranjani Iyer Mohanty za Quartz, njen je deda uradio nešto što nije bilo ni nečuveno a ni ekstravagantno za Indiju onoga doba: unapred je odredio karijere svih svojih šest sinova. U skladu sa onim što je mislio da su njihove jake strane i talenti, i shodno onome u šta je verovao da su ugledna zanimanja koja će im omogućiti da dobro zbrinu svoje porodice, odlučio je da dvojica treba da postanu inženjeri, dvojica bi trebalo da budu lekari, a dvojica treba da se bave računovodstvom. Kako je ovo zacrtao, tako je, kasnije, i bilo učinjeno.
Rez. Idemo na Kanadu s kraja dvadesetog stoleća: Imala sam popustljivog oca. Kada sam, nakon mojih pokušaja da se pronađem ipak upisala psihologiju, moj se deda zbunio. Tek kada sam slučajno zalutala u poslovnu školu i tamo dobila MBA diplomu, donekle sam se ‘otkupila’ u njegovim očima, brižnim jer su izgledi za moju svetlu budućnost, kako je verovao, dotad bile umanjene.
Istok i Zapad su se u tome nekada veoma razlikovali, što je i bilo razumljivo.
U odnedavno nezavisnoj Indiji, cilj lidera bio je da se kroz proces industrijalizacije unapredi tehnologija i nauka, uspostavljajući institucije poput Instituta za fundamentalna istraživanja Tata (Tata Institute of Fundamental Research) i Indijskog instituta za tehnologiju (Indian Institute of Technology). Karijere i zanimanja ne odabiraju se shodno interesima i željama pojedinca već shodno onome što ste u stanju da radite, za šta imate ‘žicu’, od procene šta je to što bi za vas bilo najbolje kako biste sebi i svojima priuštili najbolji mogući život. U jednoj tako gusto naseljenoj zemlji, sa ograničenim mogućnostima i ogromnim nejednakostima, ova strategija je izgledala kao najbolja putanja, ako ne ka prosperitetu a onda bar ka održivoj budućnosti. Počinje se još rano u školi, od nauke i matematike, koji su tamo najcenjeniji predmeti. Kasnije se oni najpametniji i najtalentovaniji izdvajaju i kanališu ka npr. inženjerstvu ili medicini. U indijskoj (ne samo) obrazovnoj hijerarhiji vrednovanja, prvo dolaze čiste nauke, na čijem je čelu fizika. Potom kursevi i obuka u trgovačkoj struci, ali strogo baziranoj na matematici, kao što su, recimo finansije i računovodstvo. Ostali, koji nisu ulazili u krug odabranih talenata, morali bi da se zadovolje društvenim naukama.
Ravnopravno društvo.
Kanada je, međutim, tada već ubirala sve plodove industrijske revolucije i visokog životnog standarda. Život je dosad bio dobar i izgledalo je da će u svakoj narednoj generaciji biti sve bolji. U zemlji u kojoj univerzitetski profesor može živeti u komšiluku sa vodoinstalaterom, borba da se pohađa neka inženjerska škola ili prirodne nauke nije izgledala vredna truda. Uostalom, i profesor i vodoinstalater mogu sebi priuštiti kola, kuću i godišnji odmor, a svoju decu verovatno šalju u istu državnu školu, koja je u istom kraju u kojem i žive. I, što je najpečatljivije, obojica su ravnopravno poštovani od strane društva, a najverovatnije imaju prijatelje po celoj vertikali društvene lestvice. Nema sumnje da je ovo jedno bogatije i ravnopravnije društvo, u kome se ravnomerno vrednuju svi oblici rada.
Istok i Zapad, čini se, sada menjaju svoje stavove.
Zapadne novine prepune su priča o STEM kursevima prirodnih nauka (STEM, akronim od ‘Science, Technology, Engineering, and Mathematics). I dok Savet kanadskih akademija procenjuje stanje nacije u STEM znanjima, Kanadska vlada finansira STEM Inicijativu za mlade u cilju podsticanja školske dece da nastave svoje školovanje i karijeru u oblastima prirodnih nauka. Američko ministarstvo obrazovanja ima nacionalnu strategiju povećanja broja STEM diplomaca, uz pomoć nevladinih organizacija, kao što je STEM Akademija i projekat ‘Prati smer’ (Lead The Way). Čak su i deca-skauti uzeli učešća; u obe ove zemlje, organizizovan je i pokrenut program nagrađivanja onih polaznika koji su iskazali zainteresovanost za STEM oblasti. Velika Britanija je već osnovala Nacionalni STEM Centar koji promoviše ‘prirodnjačko’ obrazovanje u osnovnim i srednjim školama, baš kao i na fakultetima. List Gardijan izveštava da se tokom 2013-14 rekordan broj učenika upisao na prirodne nauke.
Odjednom je na Zapadu postalo ‘kul’ biti štreber. STEM studije sada znače uspeh – ili, barem, zaposlenje. STEM obrazovanje, u obliku nacionalnog programa, izgleda da pomaže kako pojedincu tako i čitavoj zemlji. Verovatnije je da će STEM diplomac pre dobiti dobar posao i pristojnu platu – što je, u suštini, ono što je još moj deda želeo za svoje sinove. Zemlja sa više takvih pojedinaca može se nadati boljoj konkurentnosti na globalnom nivou.
STEM obrazovanje podiže prosperitet – i zadovoljstvo – kako pojedinca tako i nacije
U međuvremenu, u Indiji , novine su pune članaka o alternativnim karijerama. “Inženjer ili smrt” mentalitet nije više sveprisutan među tamošnjom decom. Sve više slušamo o mladima, koji – ne zbog nedostatka opcija, već zbog svojih želja – odlaze na društvene nauke, da ne pominjemo poslove i karijeru u zanimanjima koja su do pre samo nekoliko godina bila apsolutno van mape: maneken, disk-džokej, umetnik… Slušajući takve vesti, ne razmišljaju svi roditelji o tome kao o ekonomskom samoubistvu, nisu svi prijatelji odmah izražavaju svoje saučešće onima koji nisu ‘prirodnjaci’, a ni društvo ih više ne etiketira kao parije na društvenoj lestvici. Iznenada je na Istoku postalo okej ne biti inženjer ili, čak, i ne pokušati da se to postane. ‘Prirodnjaci’ su među mladim Indijcima sve manje ‘u modi’.
Računica i ekonomsko samopouzdanje
Fokus ili nedostatak fokusa na prirodne nauke izgleda da su odraz ekonomske samouverenosti ili nesigurnosti jedne nacije.
U zemlji koja doživljava uspon svoje ekonomske moći, ljudi su otvoreniji za preuzimanje većih rizika. U poslednjih 20 godina Indija je doživljavala visoke godišnje stope rasta – ponekad i do devet odsto – i tokom tog perioda uspešno se razvila i njena srednja klasa. Ovako rastuća zemlja, poput Indije, može sebi dozvoliti da njeni građani rade ono što žele, dok oni, poduprti povećanjem ukupnog nacionalnog bogatstva, mogu dati mašti na volju kako bi izrazili svoj individualizam pri građenju karijere. Iako je pred Indijom još puno toga što bi trebalo obaviti, bolje je više ne insistirati na tome da svako mora biti inženjer, naučnik ili matematičar. Mladost Indije oseća kako danas ima taj luksuz da potraži svoju karijernu priliku i van prirodnih nauka.
Međutim, u zemlji u kojoj opada ekonomska moć a rastu nejednakosti, ima strateškog smisla ponovo se ‘ukopati’ i vratiti svojim osnovama. Amerika je, na primer, doživela dugotrajnu recesiju, bivajući, takođe, umešana i u nekoliko skupih ratova. I mada još uvek supersila, pretnje njenoj nadmoći dovoljno su velike i realne da bi započela aktivnu promociju prirodnih nauka. Upis na ‘prirodnjačke’ smerove je, dosad, tamo stalno opadao. i to je razlog što jedna zemlja, koja je u dugogodišnjoj ekonomskoj krizi, treba da svome narodu obezbedi intenzivnije usmeravanje – baš kao što bi, možda, u vremenima ‘ekonomskih prinuda’ otac morao pomoći detetu pri odlučivanju šta je za njega najbolje. A ove roditeljske smernice bile bi, ujedno, i dobrobit za put jednog naroda u celini, baš kao i dobrobit za pojedinca, koji bi možda nešto od svojih ličnih interesa morao da ustupi za dobrobit grupe, kolektiva – nacije.
A to ne mora biti tako loše. Onako kako je jednom sjajno shvatila Indija – zemlja koja je dugo idealizovala prirodne nauke a i koncept ugovorenih brakova – moguće je voleti karijeru koja vam je odabrana, naročito ako vam diploma prirodnih nauka nudi više mogućnosti za zapošljavanje, bolji status, veće plate, i bolji život .