Ako ste ikada videli “Annie Hall”, film Vudija Alena, setićete se kako je Alvi Singer opisao nastavnike fizičkog vaspitanja: Oni koji ne mogu da rade, bave se podučavanjem. Oni koji ne mogu da podučavaju – podučavaju druge sportu.
Ovaj iskaz je već po sebi dovoljno smešan, premda i otkriva nešto o stavu koji naša savremena kultura ima prema sportu i obrazovanju. Volimo kada deca imaju dobre trenere i dobre nastavnike koji ih doteraju u formu i nauče osnovnim sportskim igrama. Ipak, ne mislim da, kao kultura, vidimo koliko je ozbiljan posao biti nastavnik fizičkog ili trener, piše Mark Edmundson, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Virdžinija i autor knjige koja će se uskoro pojaviti u knjižarama, “Zašto je ragbi važan: Moje obrazovanje kroz Igru.”
Obuka tela je u direktnoj vezi sa razvojem fundamentalnog aspekta ljudske psihe: to je ono što Platon – nadmoćni učitelj koji podučava o tome kako podučavati druge – naziva ‘thymos’. Osim u starogrčkom i grčkom, u retko kojem drugom jeziku postoji reč/ termin za ovaj koncept, mada obuhvata i hrabrost kao i potrebu za slavom. Možda bi najbliža reč koju imamo bila “podstaknutost duha”, kao i “duhovni takmac”.”Platon je znao da je thymos čudesan kvalitet kojeg treba razvijati i ojačati, posebno u onima koji u zajednici imaju ulogu vojnika i ratnika.
Ali Platon je takođe znao da to može biti opasno. Onaj duhovni deo duše mogao bi preuzeti kontrolu i preokrenuti onoga ko bi bio divljenja vredan muškarac ili žena, u zver. U jednom trenutku, u svojoj “Republici”, Platon zamišlja državu u kojoj je preovlađujuća vrednost thymos. On to naziva timokratijom, i u potpunosti je svestan potencijalne opasnosti: konstantna bitka za premoć, tokom svakog ratnog pohoda.
Obraćajući pažnju na to kakav thymos može biti po čoveka – obećavajući ali i opasan – Platon je znao nešto što smo mi danas, očigledno, zaboravili. Kada danas razmišljamo o tome šta znači biti čovek, retko u obzir uzimamo nešto kao što je ‘thymos’. Ne poznajem ijednu uticajnu struju moderne psihologije koja je u sebe pretočila grčku mudrost, tretirajući podsticanje duha i obrazovanje ‘duhovnog dela duše’ kao centralni aspekat ljudskog razvoja – kao što je to radio Platon i Stari Grci.
Dokazi našeg nemara nalaze se posvuda. Iz dana u dan dan posmatramo sportiste, posebno muške sportiste, kako se loše i neprimereno ponašaju. Igrači najžešćih sportova, ragbija posebno, često nalaze svoj put do naslovnih strana štampe zbog zločina kao što su silovanja i napastvovanja. To su mladi ljudi koji su bivali podsticani da razvijaju brzinu i snagu i, pre svega, agresivnost. Podstaknutost njihovog duha nadražena je njihovom obukom: načinom na koji su utrenirani i naučeni, ne samo da igraju već i da misle i osećaju.
Potrebna nam je daleko promišljenija i zdravija filozofija edukacije tela i duha, daleko čvršća nego ova kakvu trenutno posedujemo. Sportistima koji (bi trebalo da) podižu svoj thymos prilikom svakog sudara sa rivalom, treba pomoći da shvate šta je divna ali i opasna snaga koju oslobađaju u sebi.
Kažem li da bi sportisti trebalo da čitaju Platona i Homera i koriste ih pri razmišljanju o svojim životima? Na prvi pogled, ovo bi moglo zvučati apsurdno. Međutim, šta je student-sportista ako ne neko ko se uči sportu, ali se uči i značenju i vrednosti sporta? Postoje dobri treneri koji pokušavaju da vode svoje igrače, i tu nema nikakve sumnje. Ali, koliko ja znam, na koledžima ne postoje programi (a ni među profesionalcima) koji istražuju odnos između igranja igara i razvijanja duha.
Tamo treba da budu. Treneri često nisu u poziciji da ponude ovu vrstu nastave; oni znaju X i O (“puta-nula”), ali ne i Homera. I najozbiljniji profesori, koji predaju u školama u kojima vladaju popularni sportovi drže se na distanci od sportista, podsticanih da pohađaju kurseve koji imaju tendenciju da budu baza, ili su ponekad dopunski, ali zasigurno ne i filozofski. Ipak, ovo je pogrešan put kojim se ide. Ako škola treba da obrazuje (i) sportiste, moramo ih edukovati kao sportiste – u sportskom duhu.
Kako bismo mogli početi da takvo šta činimo? U centru svakog nastavnog programa izvesno je da bi trebalo biti Platonovo pobijanje Homera, kojim je Platon težio da ga odmeni kao centralni učitelj Starih Grka. Homerov primarni heroj je Ahil, čovek koji je u celosti i stoprocentni duh, stanje uma, a koji ne strahuje ni od čega. Ahil je veliki i veličanstveni ratnik; nema boljeg. Ali, on je takođe u stanju da se ponaša nesmotreno i toliko razjari da ga taj bes čini gotovo neljudskim. Kada ga je njegov trojanski neprijatelj, Hektor, upitao da li prihvata da postizanje dogovora, tako da onaj ko izgubi dobije odgovarajuće počasti pri svojoj sahrani, Ahil mu odgovara sa užasnim prezirom. Toliko si me razbesneo, kaže on Hektoru, da bih mogao da se hranim tvojim mesom. To je način na koji funkcioniše zver, ali ne i čovek. Ipak, u homerovskom svetu (ako verovatno baš ne sasvim i u oku samog Homera) Ahil je vredan najvišeg divljenja svakog muškarca.
U svojoj “Republici” Platon nastoji da koriguje vrednosti Homerovih ratnika. Hrabrost, kaže nam on, nije bila apsolutno neustrašiva, na način na koji je to bio Ahil. Hrabrost je saznanje, i svest o tome čega se treba a čega ne treba plašiti. Saznanje: Platon smatra da je razum taj koji bi uvek trebalo da bude pokretač slave. On misli da ne bi trebalo da rizikujemo pretvaranje sebe u zveri, tako što bi naša glad za slavom ovladala nama, makar čak i za trenutak.
Kojim je put bolji i primereniji za produhovljenost pojedinca: homerovski ili platonovski? Treba li atleta u sportskoj areni da rizikuje tako što će u sebi suzbiti opravdanu kontrolu nad svojim strastima kako bi pobedio? Treba li to da učini, znajući da ono što Platon sugeriše može biti istina: da se, onda kada je dozvolio da glad za dominacijom nekontrolisano prevagne na borilištu, ta ista glad može manifestovati i na drugim mestima? Ili bi, možda, trebalo da na sport gledamo u drugom svetlu i vidimo ga, kako je to Aristotel mogao videti, kao mogućnost da se otarasimo opasnih emocija tako što ćemo “odvrnuti ventil” na određenom prostoru – na sportskom terenu?
Ovo, da budemo jasni, nisu laka pitanja. Ali su zaista vredna našeg iskrenog nastojanja da na njih adekvatno odgovorimo – pitanja koja važe ne samo za sportiste već i za sve nas. Moramo razmotiti ideju da je glad za slavom, pa čak i za prevlašću sastavni deo svakog pojedinca. Kod nekih ljudi ovo je snažno skoro kao i glad i potreba za hranom. Svako od nas, ali naročito sportisti i ratnici, moraju shvatiti i prihvatiti kako da se nose sa tom glađu. Kako nam je već Platon rekao, duhu je potrebno obrazovanje isto koliko i umu.
[Verzija ove kolumne pojavila se u štampi 17. avgusta 2014, na stranici SR12 Njujorškog izdanja, sa naslovom: Treba li proučavati Platona na časovima fiskulture?]
Homer rules!