Moj život među biciklima

Jennifer Finney Boylan, New York Times

Još pre zore probudio me je ujka Klark, drmusajući me za ramena. Njegov pogled odavao je pitanje: “jesi li za”? Klimnula sam glavom. Bila sam za jutarnje bicikliranje.

Deset minuta kasnije, vozili smo naše dvotočkaše probijajući se kroz još uvek sivu, mutnu jutarnju svetlost. Okretala sam pedale vozeći se pokraj uspavanih letnjih domova s visećim ležaljkama u svojim zadnjim dvorištima, peškirima koji su visili sa ograda i tremova, pored naduvavajućih splavova nagomilanih kao palačinke… Tako je izgledala plaža Rehoboth pre više od 40 godina, avgusta 1968.

Stric Klark (nije moj pravi stric, ali je najbolji prijatelj mog oca iz srednje škole) vozio je svakog jutra u cik zore. Imao je jedan od onih “English” bicikala za kojima su svi poludeli tokom 1960-tih, menjač sa tri brzine na maloj poluzi nameštene do desnog palca. Vozila sam pozajmljeni Sting-Ray koji je pripadao mojoj rođaki Marti. Obično je Ujka Klark, inače, vodio vojsku nas dece na jutarnje vožnje, ali tog sam dana bila samo ja.

Vozili smo se sa zalivske strane, a zatim rivom na kojoj su saloni za igranje “Skee-Ball” i mašine za karamel-bombone u to vreme zatvorene. Gledali smo na okean i slušali talase. Pesnik Matthew Arnold jednom ih je nazvao “večnom notom tuge”, ali su meni zvučali sasvim dobro.

U pesmi T.S. Eliota “Prufrok”(kraći naziv za njegovu čuvenu poemu (“The Love Song of J. Alfred Prufrock”), g-din Prufrok se žali što mu se život meri u kafenim kašičicama, ali mislim da bih prilično dobru meru mog života mogla izmeriti kroz broj biciklističkih guma koje sam izraubovala. Bio je tu prvo divan narandžasti bicikl ‘Huffy’, simbol mog detinjstva, kojeg sam transformisala u nešto što sam nazvala Tigar-bicikl, ukrašen krznenim repom kakve su delili na Esso benzinskim pumpama tokom svoje promocije “Stavi Tigra u svoj rezervoar”. Kasnije, tu je bio jedan 10-tobrzinac kojeg sam uzela na koledžu, gde je ukraden iz kuće prijatelja. U mojim 20-tim, vlasnica sam trkačkog bicikla marke Lotus. Jednom sam imala cipelu tako beznadežno zaglavljenu korpi za stopalo instaliranoj na pedali da sam se prosula po asfaltu avenije Konektikat u Vašigtonu D.C..

Sada, u svojim 50-tim, imam dva bicikla – Specijalizovani Secteur, namenjen vožnji po putevima, i hard core Trek Fuel 70 po neobeleženim stazama okruga Kenebek (Kennebec) u Mejnu. To sam ja.

Kada moji sinovi bili u osnovnoj školi, svaku nedelju tokom leta provodili bi za kormanom; skočili bi na svoje bicikle već u cik zore i nestali niz naš prašnjavi put, uz društvo ostalih dečaka iz komšiluka. “Biciklistička patrola”, tako su se nazivali. Oni bi do jezera, ili jedan kod drugoga kući, ili – ko zna? – na neku tajnu lokaciju koju ja, kao majka, nikada neću doznati.

Imam nekoliko prijatelja koji učestvuju u nečemu pod nazivom “okretanje pedala”, što je kao neka zdrava verzija biciklizma, uključujući grupu žena na stacionarnim biciklima koji užurbano pedaliraju u mestu, brzo a potom polako, pa opet brzo, jer je instruktor u sali odvrnuo onu vrstu muzike koja se obično čuje u prodavnicama koje pokušavaju da pridobiju 16-togodišnjake da kupe pantalone, pa se iz zvučnika čuje drega, nešto kao “Feel the Burn!”

Volim da vežbam najmanje tri kilometra udaljena od bilo kog drugog ljudskog bića. Za mene je biciklizam usamljenička aktivnost. U visijama Kenebeka, na mom maunti bajku, pedaliram pored Kidder Ponda, sve do kamenjara prekrivenog borovnicama, visoko na planini Vienna. Odatle gledam orlove i orlove-ribare čiji izmet, zahvaljujući njihovoj ishrani bobicama, boji sive stene u ljubičasto. Ponekad bih naletela na jelena ili bodljikavo prase, a jednom prilikom, što je bilo nezaboravno, na losa. Drugom prilikom, naslonila bih se leđima o drvo, gledajući dabra koji gradi branu u Boody Pondu.

Stiven King piše o jednom susretu sa jelenom tokom svog usamljeničkog detinjstva, i to u svojoj priči “Telo”: “Srce mi je u grlu, toliko se popelo da sam mogao da stavim ruku u usta i dotaknem ga.” Kasnije, narator odlučuje da ne kaže svojim prijateljima ništa o tome šta je video, zadržavši to za sebe. “Najvažnije stvari su najteže da se kažu, jer ih reči umanjuju”

Nekoliko godina nakon vožnje biciklom sa stricom Klarkom, on i moj otac imali su neku vrstu ispada i svađe, pa ga više nisam videla. Ne mislim o njemu vrlo često, osim u letnja avgustovska jutra, kada se penjem na svoj bicikl.

Tog jutra na plaži Rehoboth videla sam prvi izlazak sunca kojeg mogu da se setim. Moj ujak mi je klimnuo glavom, a ja sam mu odvratila klimanjem, i poterali smo naše bicikle. Vazduh je mirisao poput soli, pamuka, slatkiša i katrana. Kada smo se vratili u kuću, moja majka je pravila palačinke.

“Dakle,” pitala je. “Kako je bilo?”

Stric mi je uputio pogled koji je mogao značiti ljubav. “Imali smo dobru vožnju”, rekao je.

 

Jennifer Finney Boylan, 17. avg 2014 (New York Times)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s