Prestanite da pišete katastrofične Sci-Fi romane i zastrašujete nas tehnologijom

Vest je sumorna. Sa ebolom na američkom tlu, na jedan smo korak od nekog zaraženog majmuna koji bi započeo epidemiju. Rusija je u sukobu s Ukrajinom. Ponovo smo Irak digli u vazduh, zemlju u kojoj masakriraju izgladnelu decu. Prenaseljenost je problem, a o klimatskim promenama i da ne trošimo reči; postoji vrhunac u proizvodnji nafte, nakon čega nam sledi neminovni, i bespovratni manjak ovog energenta; na grafikonima postoji zaista alarmantna krivulja u dijagnozi autizma. Mi smo društvo koje se suočava sa mnogim problemima. Stvari bi, najblaže rečeno, mogle biti bolje. Tehnologija, sa svojom prirodnom sklonošću ka radikalnim promenama i probojima, jeste možda jedina stvar koja ovu tmurnu sliku može napraviti boljom, i to u velikom obimu. Ali, u XXI veku, prosečan Amerikanac se u velikoj meri plaši veštačke inteligencije, NASA je napustila svoj šatl program, a tehnološke industrije su novi “omiljeni negativac” novinara širom Amerike. I dok je inovacija oduvek poboljšavala naše živote, na skoro svaki mogući način, ljudi su više nego ikad zaplašeniji onim što nam budućnost donosi. I posle nečeg kao što je ‘Battlestar Galactica’, da li ih zaista treba kriviti?

Očigledno je – naučna fantastika nije uzrok trenutnog haosa u kojem smo do guše. Ipak, njena sposobnost da izmeni način na koji ljudi percipiraju, misle i osećaju tehnologiju, priče koje sebi možemo izreći, mogu nas spasti – samo ako bismo sebe mogli spasti od ovog nezgodnog, negativnog “medijskog šuma” u koji stavljaju sci-fi romane; samo ako bismo sebe poštedeli ‘kul glazure’ koju neguje naša antiutopijska kuća strave.

Prisutna je veoma realna opasnost: čovekova težnja da se, u potrazi za inspiracijom, obraća svojoj iluziji, koja je temelj na kojem gradimo društvo.

Naučna fantastika je u našu kulturu oduvek ugrađivala moćne okvire za razmišljanje o budućnosti. Kompjuterski senzori, “elektronski papir”, digitalne novine, biološko kloniranje, interaktivna televizija, roboti, daljinsko upravljanje, pa čak i Vokmen – sve se ovo prvo pojavilo u fikciji pre nego što je napravilo proboj u našu fizičku realnost . Da li je bilo velikog tehnološkog napretka koja prethodno nije bio odsanjan u čovekovoj mašti? Sajmon Lejk (Simon Lake) – američki inženjer mašinstva, pomorski arhitekta, i možda najvažniji um koji stoji iza razvoja podmornice – rekao je, povodom knjige “20.000 Milja pod morem’ da je “Žil Vern, u izvesnom smislu, generalni direktor mog života”. Ovo je čovek koji je na stranicama svojih romana stvorio prostor za svemirska putovanja decenijama pre Sputnjika, a Artur Klark zamislio je postojanje satelitskih komunikacija već 1945, punih 12 godina pre nego što su Rusi ispalili prve letelice tokom svemirske trke sa SAD. Koji je izmislio mobilni telefon, Martin Kuper (Martin Cooper) ili Džin Rodenberi (Gene Roddenberry)? Koji je prvi izmislio najraniju iteraciju računara, Čarls Bebidž (Charles Babbage) ili Džonatan Svift (Jonathan Swift)? Lista se može nastaviti, i bila bi dugačka. Ili umetnost imitira život, ili pisci naučne fantastike ukazuju na budućnost, predviđajući je po stoleće i više unapred.

Pa šta to, dođavola, možemo napraviti od nečeg kao što su ‘Igre Gladi’ (The Hunger Games)?

Svakako da su se antiutopijske, katastrofične vizije pojavile u naučnoj fantastici još od samih početaka ovog književnog žanra , ali je u protekloj deceniji primetan neviđen porast ovakvog autorskog stila. Jednom književna niša unutar niše, danas je čovečanstvo u svojim sci-fi antiutopijama uništeno nuklearnim paklenim mašinama koje otkucavaju do detonacije, kompjuterima koji su se odmetnuli od čoveka, nanotehnologijom i veštačkim virusima na stranicama onoga što je na našem kompasu zaista pokazivalo sever; imamo kugu, imamo zombije, i imamo Zombi-kugu.

Ono što i više uznemirava od kritike tehnologije je to što je u ovim pričama neformalno napadnuta priroda samog čoveka. Roman Kormaka Mekartija (Cormac McCarthy) ‘Put’ – u kojem na 287 strana ljudi glavinjaju kroz crno-bele apokaliptične predele, postajući kanibali i hraneći se jedni drugima, osvojio je Pulicerovu nagradu. Oprah Winfrey ga obožava. Onde gde je etos panka ukorenjen u rušenje mejnstrima, čuveni ‘cyberpunk’ roman Vilijama Gibsona, ‘Neuromancer’ više nije stegonoša istrajne, oštrije, kontra-kulturne književnosti; “Život će biti isisan, a onda ćemo umreti” jeste sada ‘istina’ koju danas zagovara i nad kojom kuka hiljade autora, držeći se stava da na ovakav način treba da nam proriču (neminovnu) propast; kao da su pretplaćeni na to da nam emituju taj “bedak sa stavom”, s nataknutim šeširima od staniola, ričući iz petnih žila ‘svoju istinu’ koju niko osim njih ne želi. Ipak, oni su legija. U dvadeset prvom veku, najveća “pank fora” koju u životu možete zadobiti je – biti srećan, ili – a ovo je zaista ludilo – “srećni zauvek”.

Pitanje za naše pisce naučne fantastike: “Šta nam sledi?”

“Jedna od najvećih uloga koju naučna fantastika ima u našim životima jeste da nas pripremi da budućnost prihvatimo bez bola, kao i da podstičemo fleksibilnost uma” – ovako glasi mudrost Artura Klarka koju je izgovorio u izvanrednom četvorotomnom boks-set dokumentarcu “Stvaranje Odiseje u Svemiru 2001”. Ironično je to što je centralna misao Kjubrikove adaptacije Klarkove Odiseje 2001 priča o ubilačkoj veštačkoj inteligenciji koja se obrušila na ljudsku posadu, a tu je onda Čovek koji, suprotstavljajući se računaru Hal, predstavlja arhetip Američkog Heroja – astronauta. (Premda je ovo Holivud i njegovo arhetipsko “viđenje stvari”. Gledano u prošlost i na ovaj žanr, nismo nikad ni očekivali previše neke ‘moralne supstance’ od naših holivudskih reditelja – tako je njima, zapravo, uvek bilo dozvoljeno da nas redovno iznenađuju; svet bez jednog Stivena Spilberga bi, na primer, bio neosporno mračnije mesto za život, a Džej-Džej Abrams (J.J. Abrams) i njegove ‘Zvezdane Staze (Star Trek) pospešili su neke od od najsnažnijih pozitivnih priča o budućnosti ikada).

Ipak, od literature – a uprkos slomu izdavaštva, i uprkos stoletnom argumentu da “ljudi ne čitaju” – nastavljamo pokušaje da uvek nanovo podižemo lestvicu naših mogućnosti. Zato, upitajmo naše pisce, posebno one koji pišu naučnu fantastiku: “Šta će uslediti”?

Književnost je sposobna da ‘zacrta zadatke’ za ostvarenje našeg unutrašnjeg ljudskog potencijala – s naučnom fantastikom koja je najprirodniji, i napredan oblik ovoga. I zato, ništa manje od ulaganja napora ka postizanju dobra kroz ovakav medij ne samo da danas nije ‘trendi’ i ‘preterivanje’, već se konzumacijom “kul bedaka” osipa i gubi neverovatno dobra prilika za pružanje inspiracije pojedincu, kolektivu, ljudskoj vrsti. Svaka književnost je, naravno, iluzija. A ovde je veoma realna opasnost to što čovek teži da na svoje iluzije gleda kao na izvor inspiracije, koja je temelj na kome gradimo društvo.

Na tom putu ka paklu kojim već decenijama marširamo, dok nas sopstvena propast u sci-fi knigama mami kao pesma morskih sirena, postoji još jedna priča koja je tu pored nas, nova i uzbudljivija. Naša opsesija katastrofom i anti-utopijom izrasta u našim košmarima, kao istinsko čudovište koji se jedino može obuzdati nečim zaista lepim. Nama je, naprosto, potreban heroj. Naši strahovi su demoni u romanima fantastike, i oni našu utopiju dovode u opasnost, ali ne smemo bežati od njih. Moramo ustati protiv njih i poraziti ih. Veštačka inteligencija, terapije za produžetak životnog veka, biotehnologija, nuklearna energija – sve to je u našoj moći, kako bismo stvarali i stvorili sjajan svet – ali, prvo sebi moramo ispričati priče u kojima nam ova vrhunska tehnologija i oprema pomažu da to i ostvarimo.

Stoga poručujem svakom mladom piscu opsednutim ovim žanrom: razmislite o našoj lagano uvirućoj kontrakulturi i upitajte se na čijoj ste strani. Ludisti osporavaju napredak u svakoj krucijelnoj tački ljudske istorije. Jedino što je sada novo je to što je ovakav stil sada u modi, i što se vodi borba protiv naših dosadašnjih (pozitivnih) idola i ikona. Tako da, iz ovoga, sledi kako je optimizam nova subverzija. Smelo je i dobro brinuti se. Ovo je vreme dobro za nas da ponovo sanjamo o boljem.

Michael Solana, The Wired

(Majkl Solana je autor romana ‘Građanin Sim: Kolevka zvezda’, i radi u Founders Fund’, firmi za rizični kapital posvećen identifikaciji i ulaganju u visoko – promenljive tehnološke kompanije. Tvituje iz San Franciska i veruje, pre svega, u tinejdžere sa supermoćima.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s